Ћирилица – političko pitanje prvog reda | Politika | DW | 22.09.2021
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

U fokusu

Ћирилица – političko pitanje prvog reda

Republika Srpska i Srbija nedavno su usvojili iste Zakone o očuvanju jezika srpskog naroda i ćiriličnog pisma. Da li je to favorizovanje nematerijalog kulturnog nasleđa ili vrsta političke represije?

Zakon koji je u Republici Srpskoj usvojen na Dan srpskog jedinstva, napravljen je da ćirilično pismo postavi kao nematerijalno kulturno nasleđe. Međutim, suština zakona ili, kako bi pravnici rekli, njegov meritum, sve je samo ne to. Od represivnih mera koje su definisane za one koji ne koriste ćirilicu, pa do olakšica za one koji je koriste, što je u startu diskriminacija.

Struka jeste konsultovana u izradi zakona, ali očigledno nedovoljno, s obzirom na njegov politički kontekst. Kako će se on primenjivati u praksi, to je tek pitanje.

-pročitajte još: Odbrana ćirilice od nepoznatog neprijatelja

Aleksandra Savić na čelu je Udruženja lektora u Republici Srpskoj i zadnjih godina pokušava da pitanje jezika i generalno njegove upotrebe, postavi tamo gde mu je, kako kaže, mesto: na vrh.

Nijedna krajnost nije dobra

Zakon je, kaže, potreban, ali ističe da ne postoji samo jedan model za rešavanje ili unapređenje jezičkih pitanja, već da se radi o kombinaciji promocije jezika i pisma, osavremenjavanju obrazovanja, rada na medijskoj pismenosti, pa do regulisanja pravnog okvira.

„Nekoliko dana pre sednice Narodne skupštine Republike Srpske, pojavila su se oprečna mišljenja – od onih da upotrebu jezika i pisma uopšte ne treba regulisati, do izjava kako je to jedinstvena prilika za sveobuhvatnom jezičkom politikom za sve govornike srpskog jezika. Ne slažem se ni sa jednima, ni sa drugima. Službeni jezici, za razliku od jezika u upotrebi, jezika u svakodnevnoj komunikaciji, zahtevaju neku vrstu regulative koja postoji u svim zemljama i koja obično služi tome da se uredi javna upotreba jezika – u školi, medijima, institucijama. S druge strane, a s obzirom na istorijske, društvene i političke prilike, teško je govoriti o sveobuhvatnoj jezičkoj politici koja se tiče srpskog jezika, bar u institucionalnom smislu“, kaže Savić, podsećajući da bi uvek trebalo imati na umu jezičku prošlost, koja je nažalost obeležena mnogim greškama, zbog čega treba uvažavati kontekst i društvene prilike.

Nijedno pismo nije toliko puta ukidano kao ćirilica, a deo je kulture i identiteta srpskog naroda. Upravo zbog toga je, smatraju lingvisti, njegova zaštita neophodna, ali je pitanje da li se ovim zakonom stvara suprotan efekat. Takođe, usvajati isti zakon o upotrebi srpskog jezika i ćirilice u Srbiji i Republici Srpskoj je nemoguće, jer je on u prvom slučaju u skladu sa ustavom, dok njegova sudbina u Republici Srpskoj nije baš dobra. Za to se pobrinuo ustav i ravnopravno definisana tri jezika i dva pisma.

Od koga se štiti ćirilica

„Ne možemo i nećemo dopustiti ekskluzivitet upotrebe srpskog jezika i ćirilice nauštrb jezika bošnjačkog i hrvatskog naroda i latiničnog pisma“, rekla je Begija Smajić, poslanica Stranke za BiH u Narodnoj skupštini, tokom rasprave o zakonu.

Smajić je prosvetna radnica, nastavnica matematike i fizike. Predaje, kaže, na bosanskom jeziku, iako ga u Republici Srpskoj osporavaju. Jezik je tvrđi, jači od zakona, i zbog toga joj nije jasno zašto se ovakav diskriminatorski zakon nameće.

„Od koga se štiti srpski jezik i ćirilica. Ćirilica je i moje pismo, kao i vaše. Pišem ćirilicu bolje od vas koji sedite u skupštini. Možda čak i više“, rekla je Smajić.

Takođe, nema nikakve sumnje da će se zakon „vući“ do Ustavnog suda BiH, nakon što bude pokrenut najavljeni veto, umesto da je predlagač napravio zakon, čiji bi cilj zaista bio zaštita i očuvanje ćirilice.

Od koga se štiti srpski jezik i ćirilica, pita Begija Smajić

Od koga se štiti srpski jezik i ćirilica, pita Begija Smajić

Politika, ali ne samo politika

Zašto se na ovakav način nameće ono što bi trebalo ili već jeste pismo u upotrebi. Da li će merama kojima se stimulišu korisnici ćirilice, pismo više osećati kao svoje, ukoliko to do sada nisu? I da li će prestati da koriste ćirilicu, ukoliko stimulacija bude ukinuta? To jeste političko pitanje, ali ne bi trebalo da bude samo političko. U slučaju Republike Srpske, ćirilično pismo favorizovano je kao nematerijalno kulturno nasleđe i ta formulacija je opravdana, s obzirom na to da se stiče utisak da je to pismo zapelo u prošlosti i ne može da se nosi sa savremenim razvojem.

„Pored toga, ćirilica zaista predstavlja kulturnu baštinu, ne samo Republike Srpske, već i Bosne i Hercegovine. Velika je zamka, u koju nažalost upadaju i mnogi lingvisti, govoriti o upotrebi pisma ili jezika iz ličnog ugla. To što neko zna ili ne zna oba pisma ili iznosi iskustva iz svoje neposredne okoline, ne znači da je u situacija zaista takva u praksi“, upozorava Aleksandra Savić.

Zakonom o zaštiti, očuvanju i upotrebi jezika srpskog naroda i ćiriličnog pisma, predviđene su stimulativne mere za privatni sektor, ali i poreske olakšice za one koji u svom radu koriste ćirilicu. To uključuje i korišćenje ćiriličnog pisma u elektronskim i štampanim medijima.

-pročitajte još: Zajednički jezik razdvaja narode na Balkanu

Kazne i klenovi

Za kršenje odredbi zakona, predviđene su i novčane kazne od 500 do 2.500 evra, za organe, organizacije i druga pravna i fizička lica ukoliko „u pravnom prometu“ ne koriste ćirilicu. Profesor na Filozofskom fakultetu u Banjaluci, Miodrag Živanović, smatra da je zakon uperen protiv srpskog naroda, njegove tradicije i drugih koji žive u BiH. To je populizam, smatra Živanović, obrazlažući, za njega, nasilno donošenje zakona.

„Ne možete ljudima ili celom narodu, oduzimati ono što već piše u ustavu – da imaju dva pisma. Ne možete oduzimati jedno pismo ili davati prednost jednom u odnosu na drugo. Tu je poništeno ono što je u osnovi svakog jezika, da je to živa materija, koja neće da se povinuje činovničkim zakonima“, kaže Živanović, navodeći da su ovo mogli da smisle samo oni koji ne poznaju jezik, tradiciju i kulturu i da je reč o zločinu prema jeziku i pismu.

„U BiH, gotovo u svakoj reci, obitava mala riba koja se zove klen. Ona je grabljivica, iako je mala. Njoj šta god se zabaci kao mamac, čak i udica bez mamca, ona proguta. Nema veze što će zbog toga izgubiti glavu. To je način delovanja i naših vlasti za sve, pa i u ovom slučaju, jer su prihvatili ovakav predlog sa strane“, zaključuje Živanović.

Jezik kao bure baruta

Reakcija na usvajanje zakona koji je u proceduru ušao po hitnom postupku, bilo je veoma malo ili gotovo nikako, bez obzira na to da li se radi o pohvalama ili kritikama, a posebno ne sugestijama. Jedinstven, kritički stav svih, odnosi se tek na uvođenje represivnih mera, iako nije jasno kako će to biti sprovedeno u praksi.

Upotreba jezika u BiH nije zakonski definisana na državnom nivou. Za to su zaduženi entiteti, kantoni i distrikt. U nekim od njih nema ćirilice, ali ni svih službenih jezika u BiH.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu