Životinjama je bolje nego logorašima | Politika | DW | 29.01.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Životinjama je bolje nego logorašima

Šin Dong Hjuk rođen je u kažnjeničkom logoru u Severnoj Koreji. Uspeo je da pobegne tek kada je napunio 24 godine. Od tada, pred svetom svedoči o sudbini političkih zatvorenika u svojoj domovini.

Razgovori sa Šin Dong Hjukom često su razvučeni. On promišlja svoje odgovore i pažljivo bira reči. Posebno kada govori o vremenu pre nego što je pobegao iz Logora broj 14, jedne od najzloglasnijih institucija za kažnjenike u Severnoj Koreji. On je jedina osoba koja je rođena u tom logoru, i koja je uspela da pobegne iz zemlje. Šin dobro pamti javna pogubljenja, stalno gladovanje i očajanje – tragovi na sopstvenom telu pomažu mu da se seti nečovečnog postupanja svojih stražara.

Njegove ruke se savijaju neprirodno kada ih ispruži – to je posledica vezivanja i prebijanja. Odsečen mu je deo prsta – zbog toga što je ispustio šivaću mašinu. Drugom prilikom, držali su ga iznad vatre, pa su njegova leđa teško opečena. To je bila još jedna kazna za manji prestup.

Razvitak u ljudsko biće

U svojoj biografiji pod naslovom „Bekstvo iz Logora 14: Odiseja iz Severne Koreje do slobode na Zapadu“, Šin je napisao da je od životinje postao čovek tek kada je našao bezbednost u Južnoj Koreji.

Šin: Mislim da nije prikladno uporediti sudbinu političkih zatvorenika sa životinjama - životinje koje žive u logorima tretiraju se bolje od zatvorenikaS

Šin: Mislim da nije prikladno uporediti sudbinu političkih zatvorenika sa životinjama - životinje koje žive u logorima tretiraju se bolje od zatvorenikaS

„Mislim da nije prikladno uporediti sudbinu političkih zatvorenika sa životinjama“, izjavio je Šin u jednom intervjuu u Tokiju ovog ponedeljka (27.01.) „Životinje koje žive u logorima tretiraju se bolje od zatvorenika. Pacovi mogu da jedu šta god žele, uvek mogu da dođu do hrane i mogu da dolaze i odlaze kako im je volja. Politički zatvorenici ne mogu da jedu šta žele, ne mogu da idu gde žele i stalno ih tuku.“

Uprkos tome što se izborio za slobodu, Šin kaže da ga prošlost i dalje prati. Rođen je novembra 1983. kao dete dvoje zatvorenika koji su bili prisiljeni da se venčaju, po naređenju upravnika logora. Šin je počeo da radi kada mu je bilo šest godina i dospeo u rudnik uglja kada mu je bilo deset. Njegov posao je bio da tovari ugalj u kolica i zatim ih gura uzbrdo.

On govori o redovnim premlaćivanjima, o hladnoći, gladi i mučenju. Lišen svakog osećaja porodice, prijavio je svoju majku i brata stražarima kada je saznao da planiraju beg. Šin je zatim prisustvovao njihovom javnom pogubljenju u društvu svog oca.

„Nisam imao pojma o tome kakva je situacija van Severne Koreje, zapravo nisam znao ništa o tome kako je van električne ograde, pa nisam ni pobegao sa namerom da nađem 'slobodu'“, kaže on. Tek nakon što se susreo sa jednim zatvorenikom koji je putovao van zemlje, Šin je počeo da se zanima za to kako drugi ljudi žive, šta jedu,i kako se oblače.

„Ja sam se izvukao, a on nije“

„Dok sam se spremao da pobegnem, bio sam spreman da me uhvate i pogube, samo ako bih uspeo da se jednom pošteno najedem“, kaže on.

Šin je planirao beg sa još jednim zatvorenikom, ali taj čovek je poginuo kada je dodirnuo električnu ogradu. Šin je iskoristio njegovo telo da se popne preko žice i domogne slobode. „Ja sam se izvukao, a on nije“ kaže Šin bez mnogo emocija.

Nakon što je pobegao, Šin je ukrao staru vojnu uniformu i krenuo ka kineskoj granici. Uspeo je da pređe preko reke Tumen i tako dospe u Kinu, gde je godinu dana radio kao fizički radnik. Zatim je uspeo da otputuje u Šangaj. Tamo je portražio utočište u konzulatu Južne Koreje, i odatle konačno dospeo u Seul.

Od tada, Šin pred svetskom javnošću govori o zverstvima koje preživljavaju Koreanci pod vlašću Pjongjanga.

Šin ovih dana promoviše dokumentarni film „Logor 14“ o svom iskustvu u tom logoru u Severnoj Koreji

Šin ovih dana promoviše dokumentarni film „Logor 14“ o svom iskustvu u tom logoru u Severnoj Koreji

Bivši logoraš se u Japanu sreće sa borcima za ljudska prava i sa drugim aktivistima, uključujući tu i porodice građana Japana koje su oteli agenti iz Severne Koreje. Uz to, on promoviše dokumentarac o onome što je preživeo, pod naslovom „Kamp 14 – zona totalne kontrole“.

„Severna Koreja ne shvata UN ozbiljno“

Šin je prošle godine svedočio pred komisijom Ujedinjenih nacija čiji zadatak je da istraži stanje ljudskih prava u Severnoj Koreji. Nakon njegovog svedočenja, predsednik komisije Mihael Kirbi izjavio je da je u pojedinim trenucima bio „potresen do suza“.

Procenjuje se da se u logorima na severu Korejskog poluostrva nalazi oko 200.000 ljudi. Komisija UN objaviće svoj izveštaj u martu, ali Šin ne veruje da će se stvari zbog toga promeniti.

„Nažalost, Ujedinjene Nacije ne mogu da učine puno“, kaže Šin. „Užasna stvarnost je da Severna Koreja ne uzima UN ozbiljno, i istorija nam pokazuje da ta organizacija nije u stanju da učini ništa da reši taj problem.“

Istovremeno, Šin Dong Hjuk veruje međunarodna zajednica ipak može da reaguje na zločine režima u Pjongjangu. „Iako je veoma kasno i mnoge prilike su propuštene, i dalje verujem da bi komitet za ljudska prava i zemlje koje učestvuju u njegovom radu trebalo da zauzmu čvrst stav. Ne znam šta će preduzeti – možda ekonomske sankcije – ali UN je velika organizacija i trebalo bi da preduzme nešto po tom pitanju“, kaže on.

Autori: Džulijan Rajl, Tokio / Darko Janjević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

Reklama