Žive među nama, lome ruke i lete u vazduh | Evropa | DW | 15.09.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

lični stav

Žive među nama, lome ruke i lete u vazduh

Zapanujuća brutalnost koju je Srbija videla na snimku sigurnosne kamere, ili mafijaško ubistvo, mogu navesti na pogrešan zaključak: ubijaju se neki krimosi pa se nas to ne tiče, piše za DW sociolog Dario Hajrić.

Snimak koji je šokirao svakog ko je normalan

Snimak koji je šokirao svakog ko je normalan

Snimak traje oko tri minuta. Obaranje, rvanje, preko dvadeset žestokih udaraca u glavu. Obezbeđenje kladionice MaxBet kruži naokolo nalik sudijama u „ultimate fightu“. Pokušavaju u par navrata da zaustave siledžiju, ali on ih preteći rasteruje pa odustaju. Nakon što mladić u crnoj majici ostane bez svesti, napadač mu zadaje još nekoliko surovih udaraca, a zatim mu bez žurbe „polugom“ lomi levu pa desnu ruku.

Deluje kao da veoma dobro zna kako se to radi.

Snimak iživljavanja dospeva na Tviter, a odatle i u medije 11. septembra uveče. Iako je javnost u Srbiji u velikoj meri otupela na vesti o nasilnim incidentima, reakcije na ovaj događaj su snažne.

Strahovita brutalnost nije jedino što je izazvalo zaprepašćenje i revolt: datum video-zapisa otkriva da se napad odigrao još 24. avgusta, a za njega javnost tri nedelje nije čula. Iako je Srbija puna tabloida specijalizovanih za lešinarenje po crnoj hronici, a sve se odigralo u samom centru Novog Sada, na prometnom uglu Jevrejske ulice i Bulevara oslobođenja, slučaj je misteriozno ostao ispod radara.

Policija tvrdi da nije obavestila javnost o incidentu zato što bi to tobože „omelo istragu“, ne trudeći se da pojasni kako bi to tačno naškodilo potrazi za počiniocem. Činjenica da se izuzetno agresivna, opasna i potencijalno naoružana osoba nalazi na slobodi je itekako informacija od javnog značaja.

Budući da im više od dve nedelje nije bilo dovoljno vremena za hapšenje, postavlja se pitanje do kada bi tačno policija čekala da se oglasi? I najvažnije od svega, šta su to tačno uspeli da urade u tih 18 dana, ako se ima u vidu da je već u prvim reakcijama na originalni tvit najmanje četvoro ljudi napisalo napadačevo ime i prezime, a pojavila se čak i njegova fotografija, godište i informacija da je reč o državljaninu Crne Gore?

Da nije svejedno da li znamo za događaje od javnog interesa ili ne, pokazalo se čim je snimak osvanuo na internetu. Policija je već narednog dana zatražila od građana da jave ako imaju nekakvu informaciju. Više javno tužilaštvo u Novom Sadu saopštilo je istog dana da je pokrenulo istražni postupak (jer je Policijska uprava Novi Sad tek tad podnela krivičnu prijavu).

Bio je dovoljan samo još jedan dan pritiska javnosti da se naprasno otkriju i uhapse dve osobe osumnjičene da su bile pomagači i učesnici u incidentu.

Ponašanje direktora policije Rebića je u najmanju ruku problematično. Iako je razumljivo da brutalnost ovakvih razmera i činjenica da vinovnik još uvek nije uhvaćen izazovu uznemirenje javnosti, Rebić je reakcije građana revoltiranih sumnjivom tišinom oko slučaja sveo na „politizaciju događaja“ od strane opozicije, što podseća na uobičajeni manevar predstavnike vlasti kada im se uputi bilo kakva kritika.

Direktora policije očigledno valja podsetiti da obavljanje javne funkcije podrazumeva i podložnost javnoj kontroli, naročito kad postoje opravdane sumnje u vezi s tokom istrage i adekvatnim informisanjem javnosti.

Pošto i napadač i žrtva navodno rade za MaxBet, uveliko se već spekuliše o nekakvim neraščišćenim računima koji su mogli biti povod za izliv divljaštva. Ne treba upadati u tu zamku. Bez obzira na pozadinu događaja, za ono što se vidi na snimku sa sigurnosnih kamera ne može da postoji razumevanje.

Ne zato što je reč o „monstrumu“: govorimo o kombinaciji izgradnje reputacije i osećaja da tako nešto može da prođe nekažnjeno. Nasilje je ovde samo manifestacija kriminalizacije društva, a kada vidimo kako država hoda oko njega na prstima, shvatamo i šta su izvori toga.

Ako se pak zaigramo, nagađajući do koje mere je žrtva deo istih mutnih kladioničarskih krugova, lako možemo otklizati u zaključak da se tamo neki krimosi mlate i lome između sebe, te da se nas to zapravo ne tiče.

To bi bio užasno pogrešan rezon.

Džip koji je u nedelju odleteo u vazduh na Novom Beogradu je mafijaško ubistvo, žrtva je takođe bila mafijaš, ali oni ne obitavaju u nekakvoj paralelnoj dimenziji – nego tu među nama. Na njih se i dalje odnose svi zakoni ove države – ili bi barem trebalo da je tako – a mi itekako možemo da budemo kolateralna šteta njihovih borbi.

Tiče nas se.

Načelno nije moguće preduprediti incidente poput novosadskog, ali možemo da odlučimo kako ćemo kao zajednica da reagujemo na takve situacije. Dobra vest je da smo ovoga puta položili test: naterali smo institucije da bar počnu da rade svoj posao.

Država je imala (i proćerdala) priliku da efikasno reši slučaj, a tužilaštvo i sudstvo i dalje mogu da ga iskoriste za uspostavljanje nižeg praga tolerancije za krimose koji misle da im se može da tu i tamo polome čoveku kosti.

Sledeći korak bi bio da ih nateramo da zaseku dublje u tačke na kojima kriminal postaje biznis i obratno, ali nade za to su mršave. Razneseni džip se nije ni ohladio, a ministar Stefanović je izjavio da je policija efikasnija nego pre deset godina, dok je direktor Rebić dodao da „Srbija u proteklih nekoliko godina beleži oko 100 ubistava godišnje“ dok je „u 2007. godini bilo je 173 ubistava... pa su očigledne razlike“.

Dakle, sve je u redu. Imamo još oko 73 sačekuše fore, a u međuvremenu samo čuvajte ruke.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Reklama