Šta bi bilo da je bilo... | Evropa | DW | 09.06.2018
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Moja Evropa

Šta bi bilo da je bilo...

Političari su ostavili ovaj grad na cedilu, baš kao što su već dovoljno često i svoj narod ostavljali na cedilu, uposleni lažima i bogaćenjem. Katalin Dorijan Floresku, rumunski pisac sa švajcarskim pasošem - o Bukureštu

Kada se čovek bavi Bukureštom, kao što to ja činim od pre nekog vremena, neizostavno se postavlja pitanje: šta bi bilo da je bilo… Da, recimo, crvena diktatura pedesetih godina u ovom gradu nije sagradila gomile jevtinih kasarni za stanovanje, monumentalnih u svojoj ružnoći. Bile su to tada radničke četvrti za skok u industrijsku budućnost. U kojem je modernim socijalističkim ljudima oteta njihova individualnsost i tradicija.

Sa sinove i kćeri seljaka koji su se uselili u estetsko jednoličje, stanovi sa kanalizacijom i strujom su čak predstavljali poboljšanje životnih okolnosti. Ali i mnogi stanovnici grada čije su kuće srušene prisiljeni su da tu žive. Za njih je to bilo traumatično. Oko centra gada je nastao saobraćajni prsten, tamo gde su ranije bile kuće, radnje i bašte malih trgovaca i zanatlija. Tako je urbani prostor groteskno izobličen, i danas su tu ogromne zgrade nanizane jedna na drugu poput zidova kanala kroz koji je usmeren saobraćaj.

Progon bivola

Mnoge nove četvrti nisu sagrađene samo na poljanama, već i na mestima gde su bile farme ili sela; tako je Titan, jedna od najvećih četvrti, smeštena na područje na kojem su bila dva sela: u Dudeštiju su živeli većinom pravoslavni seljaci a u Čopleji – bugaski katolici. Oni su pobegli ovamo od Osmanlija, i bili su poznati po svom povrću i bivolima, i svakog jutra su dolazili u grad da prodaju sir i povrće.

Rumänien Bukarest Calea Victoriei (picture alliance/Arco Images)

Bukurešt, Calea Victorai

O njihovom nekadašnjem postojanju ovde svedoči samo još njihovo groblje. Groblje u zadnjem dvorištu. Seosko groblje bez sela. No, bar su mrtvi pošteđeni selidbi. No, sa jednog drugog mesta su i oni morali da se isele. godine 1986, stari, seoski, deo gradske četvrti Krangasi je uništen po naredbi Čaušeskua: 400 kuća, dve škole, jedna crkva i jedno groblje. Porodice umrlih su dovedene, svi grobovi su otvoreni istovremeno, ekshumirano je 11.000 mrtvih, počelo je kolosalno skrnavljenje grobova.

Pošto je to groblje do pred taj događaj praktično radilo, smrad raspadanja je bio nepodnošljiv. Svaka porodica je dobila jedan kovčeg, mrtvi su kamionima premešteni na periferiju i tamo na jednoj poljani drugi put pokopani. Tek posle toga, zemljište je ograđeno, zasađene su aleje sa cvećem i druge biljke. Rođeno je groblje bez sela, za mrtve u egzilu.

Mrtvi koji nisu mogli da se bune

Staro groblje je potopljeno i čitav taj kraj je pretvorenu o ogromno jezero čije su obale zapuštene. Na njegovom dnu su temelji jednog starog sela. Mrtvi se nisu bunili, a nisu ni živi, u kojima su se odavno odomaćili letargije, fatalizam i strah.

Moglo bi se reći da svaki grad mora da raste i da taj razvoj zahteva i žrtve. Ima mnogo primera užurbane, štetne, loše urbane politike, kako na Istoku tako i na Zapadu. Ni ja ne želim da zaboravim da Bukurešt ima svoj šarm i predivne skrivene četvrti.

Iza komunističkih stambenih kompleksa često je nastajao neslućen seoski život. Tamo može da se diše, nema previše uzbuđenja, svuda su vile i male kuće. Mačke tumaraju naokolo. Ima mesta sa kojih se ne vidi nijedna stambena zgrada, pa čovek pomisli da je u nekom drugom gradu. Ali, mnoge takve idilične ulice na kraju završavaju direktno iza stambenih blokova.

Bukurešt je i pravi muzej na otvorenom kada je reč o arhitekturi prelaznog doba. Tu su neoklasicističke, neorumunske, kuće, Art deko, Bel epok, kuće inspirisane kubizmom.

Rumänien Bukarest Lipscani Viertel (picture alliance/Arco Images)

Bukurešt, četvrt Lipscani

No da bi bila sagrađena druga po veličini zgrada na svetu, Kuža naroda, koja usamljeno stoji na jednoj padini, i a bi bila sagrađena nova stambena četvrt za komunističku nomenklaturu, morale su da budu zbrisane dve gradske četvrti – Uranus i Mihaj Voda. Njihovi stanovnici su dobili naredbu o iseljenju i morali su da napuste kuće koje su generacijama bile u posedu porodica. Došli su buldožeri i napravili pokolj.

Tamo gde sam nekada stanovao

Danas, gde su samo pusta polja, ili ostaci ulica, ili ruine, u jednom imaginarnom fantomskom prostoru neki stanovnici Bukurešta prepoznaju svoju nekadašnju ulicu, kuću svojih roditelja, baštu u kojoj su se igrali kao deca. Pružaju ruke i pokazuju nekuda, uz reči: „Tamo sam proveo detinjstvo."

Takvi lomovi su prisutni u biografijama mnogih građana prestonice. Ali, nasilje posle političkog zaokreta nije prestalo, zbog ravnodušnosti, nekompetentnosti, korupcije, nerasvetljenih imovinskih odnosa ili zbog špekulacija.

Političari su ostavili ovaj grad na cedilu, baš kao što su već dovoljno često i svoj narod ostavljali na cedilu, uposleni lažima i bogaćenjem. Mnogi delovi Bukurešta su zapušteni i propali. Čitave četvrti deluju kao favele, delovi ulica su u ruševinama, kuće koje bi negde drugde bile zaštićene, definitivno su izgubljene. Sada se gradi divlje, jevtino i ružno. Ne može se reći da li je Bukurešt lep ili ružan. Kao i u vreme totalitarizma, taj grad i danas ne mnogim mestima izgleda kao fantom. fantomski bolovi su sve jači. Nažalost, nisam siguran da taj proces može da se zaustavi. Zato ostaje pitanje: šta bi bilo da je bilo…

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android