Šomburg: Vrhunac delovanja Haškog tribunala | Politika | DW | 23.03.2016
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Šomburg: Vrhunac delovanja Haškog tribunala

Presuda Radovanu Karadžiću predstavlja istorijski završetak rada haškog Tribunala, kaže u intervjuu za DW nemački stručnjak za međunarodno pravo Volfgang Šomburg. On smatra da je odluka o zatvaranju Tribunala politička.

DW: Kakvu presudu očekujete?

Volfgang Šomburg: Bila bi čista špekulacija govoriti o tome. Nakon tako dugog procesa prikupljanja dokaza se ne može tačno reći kakva će kazna biti. U svakom slučaju je to istorijski završetak i vrhunac delovanja Tribunala za bivšu Jugoslaviju.

Glavni tužilac Tribunala Serž Bramerc je upravo to nedavno izjavio za francuske medije, naime, da je to istorijska presuda. Zašto to mislite i Vi?

Ovo je prvi put da je pravosuđe sistematski obradilo nekoliko oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Zamislite da je Karadžić odmah na početku, na primer 1995, uhapšen i doveden pred sud. Ne bi bilo svih onih brojnih dokaznih materijala koji su izneseni u manjim sudskim procesima i koji su delimično odjednom stajali na raspolaganju sada ovde u ovom „velikom završnom procesu“ – kako bih ga ja nazvao. Na taj način je to sistemski slično procesima u Nemačkoj, kad se radilo o tome da se rasvetli odgovornost za ljude koje su vojnici ubili na Berlinskom zidu. Započeto je kod strelaca, a završeno kod Politbiroa.

Koliko su proces i presuda u slučaju Karadžić važni za suočavanje s ratnom prošlošću u Bosni i Hercegovini?

Presuda Karadžiću takoreći sažima čitav posao koji je napravljen u pojedinim procesima u proteklih 20 godina. Utvrđeno je da su postojali takozvani Plan A i Plan B, odnosno šta da se radi s područjima u kojima su muslimani većina, a šta s onima u kojima su manjina. Za te „planove“ je u većini presuda odgovornost prebacivana Karadžiću, bez da se u pojedinim slučajevima to moglo dokazati i dati mu priliku da se odbrani. Ova presuda je, dakle, vrhunac toga da li je sud mogao da utvrdi da li Karadžić snosi odgovornost za taj masterplan. Tu se postavlja pitanje da li je Karadžić taj koji je taj masterplan izradio sam ili zajedno s drugima.

Proces je trajao više od šest godina. Zašto toliko dugo?

Zato što je veoma mnogo materijala stajalo na raspolaganju. Tužilaštvo se poslužilo svim onim što je izneseno u brojnim drugim procesima i to onda iskoristilo kao dokazni materijal protiv Karadžića. Ali ni odbrana se nije libila da ispita i već osuđene osobe, čime su praktično ti procesi u kraćoj verziji ponovo iznošeni pred sud. To je jedna strana kojom se dužina procesa može obrazložiti. S druge strane se nažalost mora reći da je jedan od razloga sam sistem. Od početka je izabran pogrešan, anglo-američki sistem. Ne samo da pogođeni, pre svega žrtve i porodice žrtava, gotovo da nisu uopšte razumeli šta se to u okviru tog pravnog sistemu događa u Hagu već je taj sistem i nepotrebno produžio proces.

Jurist Wolfgang Schomburg

Volfgang Šomburg

U Bosni i Hercegovini je često kritikovano upravo to da proces traje predugo. Porodice žrtava su strahovale da bi Karadžić još pre izricanja presude mogao da umre, kao u što se dogodilo u slučaju Slobodana Miloševića. Da li bi ovaj proces možda mogao biti neka vrsta lekcije za Međunarodni krivični sud da takve slučajeve ubuduće brže procesuira?

Nadam se da će to biti lekcija. Tribunal za bivšu Jugoslaviju – kao i onaj za Ruandu – iz mog ugla obavio je veoma uspešan posao. Nakon toga s određenom dozom frustracije posmatram kako Međunarodna zajednica očito strahuje da bi nezavisno krivično pravosuđe moglo postati previše efikasno. Svi mi bismo zasigurno želeli da se, na primer, krivična dela koja trenutno razne strane vrše u Siriji, razjasne uz pomoć jednog suda. Ali, posebno Savet bezbednosti UN, to, barem za sada, ne želi.

Možemo li dakle zaključiti da je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju u suštini dobro obavio posao?

Pod okolnostima pod kojima je delovao, ja bih rekao da jeste. Ipak su svi akteri bačeni u vodu i u ljudskoj istoriji – ukoliko izuzmemo Nirnberške procese – još nije postojao sličan sud kao ovaj za bivšu Jugoslaviju. Međutim, s druge strane je on pokazao i da su velike države, oprezno govoreći, uveliko zabrinute oko toga da bi nezavisne sudije mogle previše da istražuju i pri tom istrage prošire i na odgovorne koji dolaze iz drugih zemalja koje nisu na području bivše Jugoslavije. Ali, kad je reč o optuženima koji su stajali na spisku traženih osoba kad sam ja bio na funkciji kao sudija u Haškom tribunalu – reč je o 163 osobe – sve te osobe su procesuirane.

Može li se očekivati žalba od strane Karadžića nakon prvostepene presude?

Žalba se može sa sigurnošću očekivati. Verovatno s obje strane, dakle od strane Tužilaštva i od strane gospodina Karadžića. No, jednu stvar bih hteo da napomenem: u medijima u bivšoj Jugoslaviji se uoči izricanja presude moglo pročitati da se očekuje razočarenje ako sudije, citiram, „ne budu imale hrabrosti“ da kažu da je počinjen genocid počevši od 1992. godine. Međutim, jedan sud nema zadatak da u bilo kojem „bude hrabar“, već u miru i nepristrasno mora vrednovati sve činjenice koje su sakupljene i iznesene i iz vlastitog uverenja doneti presudu. Da li se radilo o proterivanju ljudi pomoću svih sredstava ili je namera bila da se jedan deo stanovništva izbriše s lica Zemlje. Tu se, pravno gledano, mora dokazati da je počinilac imao nameru da počini genocid. Ono što je za mene odlučujuće je celokupna slika krivičnog dela i da prema tome usledi primereno visoka kazna.

Šta će se dogoditi s haškim Tribunalom nakon konačne presude u slučaju Karadžić, pre svega zbog činjenice da je usred tog procesa odlučeno o zatvaranju tog suda?

Velike sile, a time mislim pet članica Saveta bezbednosti koje imaju pravo veta, očito nisu imale više interesa, iz kojeg god razloga, da Tribunal za bivšu Jugoslaviju i krivični sud za Ruandu dalje deluju. Rusima se delom zasigurno nije svidelo koliko daleko su otišle istrage protiv Srba. Ili koliko daleko su istrage išle protiv Francuza u Tribunalu za Ruandu. Učinjeno je ono što se sa pravnog gledišta nikad ne bi smelo učiniti, naime ukinuti jedan sud pre nego što je odradio svoj posao. Za mene je to bilo nedolično političko uplitanje. I to bi mogla biti jedna lekcija za ubuduće. Međunarodno krivično pravosuđe se mora još žestoko boriti za svoju nezavisnost.

*Profesor Volfgang Šomburg je nemački stručnjak za međunarodno pravo. Bio je prvi nemački sudija na Međunarodnom krivičnom sudu za ratne zločine kojeg su na tu funkciju imenovale Ujedinjene nacije. Do 2008. godine je delovao kao sudija u Tribunalu za bivšu Jugoslaviju i u Tribunalu za Ruandu.

Reklama