Život sa HIV-om

Zanimljivo koliko se često pominju reči "budućnost" i "perspektiva" u jednom kratkom razgovoru sa čovekom zaraženim HIV-om. On kaže da se pre bojao za budućnost i mislio da neće doživeti tridesetu. "Tada sam živeo samo ovde i sada", priseća se Mani, kojem je pre 20 godina ustanovljena dijagnoza "HIV pozitivan".

Imao je svega 23 godine - bio je "naivan, zaljubljen i slep", kako sam priča. "Bio sam u vezi sa čovekom koji je bio HIV pozitivan, i ja sam to znao. Kad mi je lekar saopštio dijagnozu, u prvo vreme sam to potiskivao", priča Mani. Tek pola godine kasnije, nakon prekida veze sa partnerom, upitao se: "Šta će biti sa mnom, sa mojom budućnošću?" Postao je negovatelj starijih osoba, lice sa plakata kampanje povodom Svetskog dana borbe protiv side (1. decembar) i nepopravljivi optimista.

Trka s vremenom

U Nemačkoj, zemlji sa oko 82 miliona stanovnika, ima 78.000 HIV pozitivnih. 2011. broj novozaraženih je lagano porastao na 3.310 osoba u toj godini. Virus slabi imunološki sistem. Postoji oko 30 bolesti koje se zbog ove zaraze mogu pojaviti i koje mogu dovesti do oboljevanja od side. Po pravilu, o sidi se govori kada osoba zaražena HIV-om, oboli od dve takve bolesti.

"Pre 20 godina gotovo da i nije bilo lekova za HIV pozitivne. Postojalo je jedno jedino sredstvo koje je pokazivalo ogranični uspeh, odnosno tek je neznatno produžavao život obolelih", objašnjava Ulrih Hajde iz Fondacije za borbu protiv side u Bonu. Tada su oboleli od side živeli između 22 i 24 meseca. Tek 1996. u opticaju su se našli takozvni kombinovani preparati, koji su na različite načine usporavali širenje virusa.

"Na početku sam imao sreću da je moj imuni sistem dobro funkcionirao. Tek pet ili šest godina nakon što je utvrđeno da sam zaražen, počeo sam sa terapijom", priseća se Mani. Tada je morao da uzima tri tablete, tri puta dnevno: "Morao sam se strogo držati utvrđenog vremena kad sam uzimao tablete. Sat pre toga nisam smeo ništa jesti", priča on. Danas uzima po dve tablete i to samo ujutro. "Kao i kod drugih preparata, i kod ovih protiv HIV-a telo razvija otpornost na njihovo delovanje", objašnajva Hajde. To znači da virus postaje otporan na određene preparate, a da lekovi kod nekih pacijenata više nemaju odgovarajuće dejstvo. "To je prava trka između daljeg razvoja terapije i stvaranja otpora na nju", priča Hajde. I dok osobe inficirane HIV-om koje žive u Nemačkoj imaju priliku da im se uspešno pruži pomoć i mogu da živeti sa ovom bolešću, u mnogim drugim delovima sveta ova bolest znači sigurnu smrt.

Mogućnost normalnog života

U Nemačkoj, većina zaraženih HIV-om u potpunosti je sposobna normalno da radi i otprilike dve trećine njih to i čini.  Ali „tek manji deo njih može na radnom mestu otvoreno o tome da govoriti", ističe Heide. Za Manija je u jednom trenutku to opterećenje postalo preveliko, pa je odlučio sve da ispriča svom poslodavcu. U međuvremenu za to znaju sve njegove kolege, pa i neki od štićenika u staračkom domu u kojem radi. "Jedan stanar mi je rekao da se divi mojoj hrabrosti i angažmanu i da ga raduje što baš ja brinem o njemu. To me čini srećnim."

Iako ljudi uglavnom dosta znaju o sidi, ova bolest i dalje nosi stigmu sa sobom, kaže Ulrih Hajde. Pri tome Nemačka je pozivitan primer. Stopa zaraženosti je niža nego u Holandiji ili Švajcarskoj. Razlog leži u tome što je Nemačka u poslednjih 25 godina sistematski sprovodila edukativne programe na tu temu.

Za javnost, Mani ima jednu poruku: "Ne treba da nas se plašite. Postoje konkretni načini i mogućnosti zaraze. Rukovanje to u svakom slučaju nije. Mi nismo opasni i mi smo samo ljudi!"

Autori: Rajna Brojer / Snježana Kobešćak
Odg. urednik: Jakov Leon