Život od svetla zbunjuje nauku

Postoje stvari koje nauka ne može da objasni. I svejedno je zanimljivo, kad nas u naše „prosvećeno“ vreme, u kojem verujemo da sve već znamo, jedan dokumentarni film suoči s temom o kojoj baš ništa ne znamo. Čak ni da takva tema uopšte postoji. Film „Na početku beše svetlo“ upravo je takav film.

U graničnim područjima nauke

Da li je moguće živeti bez hrane? Ovo pitanje potresa našu sliku o svetu, ljuti skeptike i dovodi nas u granična područja nauke. Nisu samo indijski jogiji ti koji tvrde da mogu živeti bez hrane i pića. Peter-Artur Štraubinger nije razgovarao samo s onima koji tvrde da mogu da žive bez hrane, već je proučavao i sva moguća istraživanja koja je o tome našao. „Stvarno me zanimalo da li je to moguće? U međuvremenu sam se uverio da stvarno postoji autentični fenomen. U film sam ipak uključio i sumnje medicinara koji su isto tako bili zaprepašćeni kad su videli rezultate istraživanja. Većina ljudi, koji ne trebaju hranu, boje se da o tome govore u javnosti jer ne žele da ih obeleže kao prevarante. Naravno da ima i šarlatana, ali ja sam uveren da postoji i autentičan fenomen.“

Taoizam i hinduizam se ovakvim procesima bave već hilajdama godina. Pa čak i katolici obožavaju ovakva „čuda“. „Postoje nebrojene anegdote, ne samo iz devedesetih godina niti iz doba pojave ezoteričkog pokreta. One se mogu naći u svim kulturama i razdobljima. Uključujući i provere. Najzanimljivija su moderna ispitivanja. Najpoznatije je ono na jogiju Pranatu Janiju... posmatrali su ga preko video kamera te mu pravili krvne nalaze.“

I obični pripadnici zapadnih kultura

A nisu učitelji joge, Kvigonga ili jogi Pranat Jani jedini koji više ne trebaju hranu u obliku kalorija. I jedna Ruskinja koja se čini prilično racionalnom ženom, uklonila je sve sa svog menija uključujući i piće. I jedan hemičar iz Bazela za sebe tvrdi da živi od svetla. „Otkako ništa više ne jedem, ja se jednostavno osećam dobro... osećam se zdravo, gipko i mislim da imam više energije i da sam izdržljiviji nego pre.“

Čini se da taj osećaj dele svi koje je Štraubinger intervjuisao i koji dobrovoljno i dugoročno ne uzimaju hranu. Nijednom ne nedostaje hrana, svi se osećaju dobro. Naravno, ovakvi vanredni slučajevi nisu nešto sa čime se mogu upoređivati obični ljudi.

Film „Na početku beše svetlo“ upozorava ljude da ne pokušavaju takve stvari i istovremeno istražuje što se događa kad je neuzimanje hrane propratna pojava određenog stanja svesti, nezavisno od toga da li je izazvano redovnom meditacijom ili je religiozno motivisano. „Meni svejedno nikako nije bilo jasno zbog čega neki ljudi preživljavaju kad ne jedu, a drugi ne. Posetio sam naučnika Dina Radinga koji mi je ponešto objasnio o ljudskoj svesti“, priča reditelj.

U filmu Din Reding objašnjava svima: „Uporedite to sa sunčevom energijom u biljkama ili indirektno – sa životinjskom hranom koja se pohranjuje u organizmu... Ne radi se toliko o fizičkoj materiji, odnosno, ako odemo u ekstreme: sama namera nam već omogućuje da prihvatimo ovu organizovanu energiju iz naše okoline kako bismo fizički preživeli.“

Uprkos svim naučnim teorijama, fenomen hranjenja svetlom ostaje zagonetka. Štraubinger se u filmu bavi i pitanjem šta se događa s našom racionalnom naukom kada se ovi fenomeni ne mogu skroz objasniti, ali, zbog dokaza, ne mogu ni ignorisati. „Moj film nije propaganda za hranjenje svetlom. Filmom sam ljude hteo da podstaknem i da manje jedu i zdravije se hrane. Meni je važno da preispitujem klasični materijalistički pogled na svet“, tvrdi reditelj.

Autori: Renate Hajlmajer / Snježana Kobešćak

Odg. urednik: Nemanja Rujević