Žene koje su silovali saveznici

„Rat je prošao i stanje se već bilo normalizovalo, kada se Bad Rajhenhalom pročulo da se jedna žena ubila skočivši u Tumsko jezero. U registru mrtvih pisalo je samo: ’smrt utapanjem kao posledica nervnog sloma’. Ali, nisu mirovale glasine prema kojima se iza te tragedije krilo nešto sasvim drugo. Pričalo se, naime, da su vojnici silovali ovu ženu i da je ona na kraju iz stida i sramote digla ruku na sebe (...) Do sada su se silovanja pripisivala uglavnom vojnicima Crvene armije, što se duboko usadilo u kolektivnu svest posleratnog nemačkog društva. 65 godina posle rata, sve je jasnije da su ’na delu’ bili i američki i francuski, ali i nemački vojnici, pa i zarobljenici pušteni na slobodu.

Stid i kolektivna amnezija

Tokom prvih nedelja okupacije Nemačke, seksualno nasilje nije bilo uobičajeno samo na istoku, već i na jugu Nemačke. Doduše, ta tema je u Bavarskoj bila tabu, a javnost je saznavala ponešto samo o „pojedinačnim slučajevima“ – sve je prekrivala kolektivna amnezija. Možda bi tako i ostalo da tokom devedesetih godina novinarka Maksimilijana Zalfrank, podstaknuta pričama koje je čula u sopstvenoj porodici, nije rešila da, zajedno sa kolegom Tisom Marsenom, pokrene višegodišnje istraživanje o ovoj neprijatnoj temi. Pronašli su niz žrtava koje su, posle dužeg oklevanja, na kraju rešile da otvoreno progovore o događajima iz 1945.

Nezgodna tema pogotovo za Bavarce

Naravno, silovane žene su imale dobre razloge da ćute. U posleratnom haosu, nemačka vlast i policija su raspušteni. Žene nisu imale kome da prijave silovanja. A osećale su i stid. U strogo katoličkom bavarskom društvu, seksualnost je bila tema o kojoj se nije otvoreno govorilo. Osim toga, vanbračni seks je mogla da ima jedino nemoralna žena kojoj su Bavarci odmah lepili etiketu namiguše, čak i kada je do seksa dolazilo pod prinudom. Već i to je bio dovoljan razlog za ćutanje. U maju 1945. Amerikancima se zbog silovanja požalilo samo 180 žena.

Bez prećutkivanja u savezničkoj komandi

Malo je verovatno da će ikada biti tačno utvrđeno koliko je bilo počinilaca i žrtava silovanja. Prema opreznim procenama Zalfrankove i Marsena, u američkoj okupacionoj zoni silovano je oko 15.000 žena. Zanimljivo je da su i Amerikanci i Francuzi, kad god bi saznali za takve slučajeve, reagovali vrlo otvoreno. Američka komanda je svaku prijavu ozbiljno shvatala, pokretala brzu i efikasnu istragu i saslušanja svih učesnika i – kažnjavala počinioce, čak i najstrožom kaznom. U maju 1945, u Flintsbahu su tako šestorica američkih vojnika zbog silovanja kažnjena smrću vešanjem. Još u leto iste godine, magazin „Tajm“ je pisao o seksualnim zlodelima američkih vojnika.

Ni francuska vojska se nije proslavila. Iako o silovanjima u maju 1945. nema pisane dokumentacije, svedoci iz tog vremena prenose da su taj mesec obeležile mnoge pljačke i silovanja čiji su vinovnici bili francuski oslobodioci. Rekonstrukcije na osnovu svedočenja ukazuju na bar 200 takvih slučajeva.“

Pripremio: Saša Bojić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković