Štrajk zatvorenika u CZ u Beogradu

Pobuna zatvorenika najvećeg zatvora na Balkanu još jednom je skrenula pažnju javnosti na tešku situaciju u srpskim zatvorima, ali i na probleme i propuste nadležnih državnih institucija koje su zadužene za kontrolu i normalan rad ustanova ovog tipa. Oko 70 pritvorenika beogradskog Centralnog zatvora zašilo je tako sebi usta, dok je njih oko 350 odlučilo da štrajkuje glađu; oni su se na taj vid protesta odlučili zbog teških uslova života u samom zatvoru, ali i zbog neažurnosti sudova, zbog kojih ne mogu da ostvare svoja zakonska prava.

Vlasti, a to se pre svega odnosi na Ministarstvo pravde i Upravu za izvršenje zatvorskih sankcija, koje regulišu rad srpskih zatvora, pre svega bi trebalo da zabrine to što je protest masovan i dobro organizovan, kaže za Radio Dojče Vele Marko Nicović, advokat i bivši šef beogradske policije. To po njegovim rečima može značiti i da se protestom upravlja izvan zatvora.

OEBS je, inače, tokom 2003 godine u saradnji sa nevladinim organizacijama organizovao monitoring stanja srpskih zatvora, i tom prilikom zaključio da je «situacija u srpskim zatvorima poboljšana». Milan Antonijević, izvršni direktor Komiteta pravnika za ljudska prava, koji je jedan od učesnika tog projekta, odgovora za radio Dojče Vele na pitanje da li je nakon ove pobune vreme za novi monitoring, i da li nevladin sektor aktivno prati stanje u srpskim zatvorima:

«Naravno da je vreme za novi monitoring, i to bi ustvari trebalo da bude stalan proces posebno imajući u vidu zatvor u kome se to desilo i važnost zatvorenika koji se u njemu čuvaju. Jer, ovakvi propusti, ne mogu reći samo propusti ljudi koji vode zatvore, ali propust celog sistema koji bi o tome trebalo da vodi računa dokazuju da je monitoring, i reforma, i uključivanje celokupne javnosti u ovaj problem neophodno. Znači, posle ovog izveštaja mislim da su se i nevladine organizacije povukle, i nisu obratile pažnju, pošto vi u društvu imate toliko problema da ne možete da se fokusirate na sve već morate da napravite neki izbor. Očigledno da je izbor da se u ovom trenutku ne vrši veliki pritisak na reformu ovog sistema bila pogrešna odluka. Zaključak koji može da se izvuče iz svega ovoga je da je monitoring morao da ostane na onom nivou na kome je bio tokom «Sablje».

Marko Nicović za Dojče Vele kaže da je loše stanje sudstva pre svega rezultat prevelikog uticaja izvršne vlasti na pravosuđe, u kojem svaka nova garnitura vlasti smenjuje sudije koje imaju veliko praktično iskustvo:

«Pravosuđe je pod velikim uticajem izvršne vlasti, i to je ta greška koja se normalno reflektuje i na efikasnost sudova, zbog čega oni na neki način zbog toga pomeraju ta ročišta, kao i odlučivanje u nekim slučajevima, koji onda koštaju pojedinačno sve te ljude koji su u Centralnom zatvoru i koji čekaju odluku sudova da bi mogli da svoju sudbinu i svoj status na neki način definitivno imaju i znaju šta će biti sa njima».

Milan Antonijević smatra da sadašnja zatvorska pobuna svedoči o tome da reforme sistema zatvorskih sankcija nisu ni započele, i da ono što je do sada urađeno očito nije dalo rezultate. Pri tome, može se reći da problemi koje su naveli zatvorenici, a to su loši uslovi života i neažurnost sudova nisu od juče:

«Mi imamo veoma veliki broj predstavki ljudi koji su na izdržavanju kazne, i koji nam se žale na uslove u kojima su. Mi pokrećemo pojedine postupke, pišemo upravnicima zatvora, i tako dalje, ali čini mi se da su u ovom trenutku uslovi u zatvorima katastrofalni. Naravno, to i jeste rak rana našeg pravosuđa, znači sporost sudova, i postupci koji traju godinama, ljudi koji su u tom periodu u nesigurnosti, ne znaju kakva im je sudbina, već su prinuđeni i na ovakve poteze».

Ivica Petrovic