Štampa o "prisluškivanju među prijateljima"

„Mi smo saveznici“, rekla je nedavno Angela Merkel o odnosu SAD i Nemačke, „a takav savez može da se temelji samo na poverenju. Ali,“ piše Špigel, „ubrzo zatim je došao sledeći udarac, sledeći potez kojim su Amerikanci pogazili to poverenje. Jer, svaki put kada smo pomislili da je sve ovo već poprilično velika afera, stizala su još gora saznanja. Tako britanski Gardijan, pozivajući se na jedna dokument iz fundusa Edvarda Snoudena, piše da je NSA nadzirala telefonsku komunikaciju 35 svetskih lidera. (…) Američki predsednik Barak Obama je u velikom škripcu. Na unutrašnjepolitičkom planu je taman izašao iz blokade javnih službi – sada mora da strahuje od spoljnopolitičke blokade koju bi mogli da postave najbliži saveznici kao što su Nemačka i Francuska. Neki političari u Evropi prete i prekidom pregovora o zoni slobodne trgovine ili ograničavanju saradnje u borbi protiv terorizma.“

„Može biti i da je srž problema nesporazum između Evrope i SAD. Tajne službe i nadzor – pojmovi su koji u Americi imaju sasavim pozitivno značenje. Za razliku od značenja koje imaju u Evropi. Ono što se u Nemačkoj zove uhođenje, u SAD je – monitoring. Upadljiva je diskrepanca kada je reč o osnovnim stavovima u ovoj diskusiji: u Nemačkoj nema novinskog analitičara koji bi branio NSA. Ali, delovi američke elite to uopšte ne mogu da shvate: tako je na konferenciji za štampu portparola Bele kuće iskusni novinar CBS Mark Knoler upitao nisu li saveznici malo naivni… A politmaher Blejk Haunshel je na Tviteru postavio pitanje misle li evropske vođe ozbiljno da može da se diskutuje o tome da li se špijuniranje isplati? – Pitanje, dakle, ne glasi: smemo li to da radimo, već: da li se to isplati?“

„Obe strane sada moraju da razmisle o poboljšanju odnosa. SAD bi trebalo da obrate veću pažnju na nemački senzibilitet (…) a Nemačka bi zauzvrat trebalo da uvidi značaj drukčijeg istorijskog iskustva Amerike koje glasi: špijunaža ima važnu zaštitnu funkciju i nije instrument podjarmljivanja. Pitanje je samo da li Angela Merkel tako vidi obnavljanje poverenja“, čitamo u tekstu koji je objavio Špigel.

„Ogorčenje predstavnika nemačke vlade zbog mogućnosti da je NSA prisluškivala kancelarkin mobilni telefon, sasvim je ispravno.“, konstatuje komentator lista Noje osnabriker cajtung. „Doduše, očekivali smo ga još pre više meseci. Umesto toga je sve samo zataškavano… Tako je ministar unutrašnjih poslova Fridrih, koji se sada žali na špijuniranje prijatelja, takve kritike odbacivao argumentom osnovnog superprava na bezbednost, što je pojam koji je sam izmislio. A ministar u kancelarskom kabinetu Pofala, koji sada traži sveobuhvatne provere, već je uneo sam sebe u anale političke blamaže jednostranim stavljanjem slučaja NSA - ad acta. Špijuniranje komunikacije nemačke vlade je u odnosu na nadziranje komunikacije građana sasvim drugi par rukava. Ali, razlika nije u tome što je nadziranje građana nevažna tema. A nemačka vlada stvara fatalni utisak da je tako.“

Tiringiše landescajtung piše da bi sve ovo „moglo da postane vrlo neprijatno za Angelu Merkel u Nemačkoj. Kada je šef njenog kabineta Ronald Pofala pre izbora – uz nesumnjivo odobrenje kancelarke – rekao da je afera oko NSA prošla i da su sva pitanja raščišćena, svi smo hteli da mu verujemo. Danas, međutim, moramo da verujemo da se kancelarka razljutila tek kada je povređena njena privatna sfera. Kada je to bio slučaj sa običnim građanima, vlada je bila uzdržana sa kritikama. Takav stav bi mogao da se osveti kancelarki koja je važila kao neopterećena taštinom i bliska malom čoveku. Taj imidž je sada narušen, jer se stvari očigledno mere dvostrukim aršinima.“

„Bilo bi suviše jednostavno da se sada svi zgražavamo samo nad Sjedinjenim Američkim Državama“, piše Mitelbajeriše cajtung: „Jer nezavisno od stvarnog sadržaja optužbi, trenutno stanje stvari pokazuje da je ophođenje crno-žute vlade sa čitavom aferom - velika blamaža. Sve izjave koje su u vezi s tim dali gospoda Pofala (šef kancelarkinog kabineta) i Fridrih (nemački ministar unutrašnjih poslova), pa i sama kancelarka, svedoče bar o velikoj naivnosti, ali još više o njihovoj velikoj ravnodušnosti – dokle god nisu i sami oštećena strana. Angela Merkel je dugo stvarala utisak da brige oko programa PRISM i sličnih smatra samo za plod novinarskog uzbuđenja ili fantazija korisnika interneta (…) Sada su članovi vlade postali žrtve sopstvenih bajki, čija poruka je glasila: sve se to dešava zarad vaše bezbednosti. No, u stvarnosti se radi o radu informacija. O tome ko će imati prednost zato što zna više, a ta prednost donosi političku i ekonomsku korist.“

Pripremio: Saša Bojić
Odg. urednik: Jakov I. Leon