Šta diktature održava u životu?

Skoro u svakoj drugoj zemlji sveta vlada autoritarni režim, kaže politikolog Kristof Štefes, profesor Univerziteta Kolorado u Denveru. On je vodio istraživački projekat za Centar za socijalna istraživanja u Berlinu (WZB). Štefes kaže da su autokratski svi oni režimi koji nisu demokratije. „U demokratijama je pristup moći slobodan i najvažnije pozicije se popunjavaju putem slobodnih izbora.“

Tri stuba moći

Naučnici su uočili tri faktora na kojima počiva moć autokratija: kooptiranje, represija i legitimitet. Ti faktori se međusobno uslovljavaju i sve dok su u ravnoteži omogućavaju moćnicima da se čvrsto drže u sedlu.

Kooptiranje podrazumeva uključivanje putem učestvovanja: ljudima se nudi da učestvuju u vlasti i time od nje profitiraju. Tako stvorena solidarnost podržava težnje za moć diktatora koji je obezbedio to učešće u vlasti. Kooptiranje ima najmanji uticaj na stabilnost autoritarnog režima.

Jači instrument je represija – suzbijanje svakog drugačijeg mišljenja. Pri tom treba razlikovati oštre i suptilne mere represije, ukazuje Štefes. Oštre mere su, na primer, ciljano ubijanje opozicionih političara, nasilno gušenje velikih demonstracija, hapšenja i mučenja. „Blage“ mere su kada poreski organi redovno kontrolišu kritičare režima ili kada kritički nastrojeni novinari odgovaraju pred sudom zbog optužbi za uvrede. „Primer za 'blage' mere represije može se naći u Rusiji. Gospodin Putin to radi vrlo vešto“, kaže Štefes.

Oštre mere su mač sa dve oštrice. Na jednoj strani povećavaju strah ugnjetavanih i čine ih pokornijim, a na drugoj, mogu da podstaknu opoziciju i time ugroze moć diktatora. Blage mere primenjuju se jednostavnije i neprimetnije. S obzirom na to da se o njima u medijima retko govori, potencijal za pobunu je manji.

Legitimitet – ključ uspeha

Legitimitet ima najveći efekat na očuvanje vlasti autoritarnog vođe ili nedemokratskog režima. Dok je u demokratiji svaka vlada legitimisana izborima, u diktaturi moćnici moraju sami da pridobiju legitimitet – na primer podsticanjem nacionalizma, kao što je to činio srpski moćnik Slobodan Milošević, ili ideologijom kao što je komunizam, koju je koristio diktator u Kambodže Pol Pot. Fidel Kastro je na Kubi istovremeno igrao na nacionalističku kartu, s pogledom na „zlog suseda“ – SAD, ali je svom narodu usadio i komunizam kao svetinju.

Drugi put jeste obećanje vlastodršca da će se starati za privredni uspeh. U Kini je na primer Komunistička partija tim obećanjem mogla da zbaci sve ideološke okove i nije morala da strahuje od protesta. Dok je Kristof Štefes predavao u Kini, pitao je svoje studente šta misle o demokratiji i višepartijskom sistemu u Kini. Odgovor je glasio: „To bi ovde sve destabilizovalo. Ne, mi ostajemo pri Komunističkoj partiji, jer nama i materijalno dobro ide.“

Pad diktatora?

Politikolog Štefes kaže da diktatura funkcioniše sve dok su ta tri stuba moći stabilni i u ravnoteži. On ističe da rezultati studije ne mogu da predvide pad diktatora: „To ne možemo predvideti, ali barem možemo reći: pod tim i tim uslovima je verovatnoća sloma autokratskog sistema veća nego ranije.“

Autori: Dirk Kaufman / Ivana Ivanović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković