Šojble-Varufakis: ko je tvrdoglaviji?

U pismu koje je grčki ministar finansija Janis Varufakis u četvrtak prepodne uputio u evropske prestonice stoji da Atina traži produženje evropskog finansiranja na šest meseci, te da je spremna da u tom periodu nastavi sa bolnim reformama koje je započela prethodna vlada. Dakle svi mogu da budu srećni? Ne baš. Nemački ministar finansija Volfgang Šojble opet nije zadovoljan, preko portparola poručuje da u pismu nema dovoljno supstance za rešenje krize. Minhenski Zidojče cajtung prenosi pisanje grčke štampe koja navodi da „nema ničeg goreg od tvrdoglavosti jednog starca“. Starac je, naravno, 72-godišnji Šojble, ideolog asketskog nemačkog budžeta, čovek koji je učestvovao u stvaranju evrozone. On, piše Zidojče, pre svega želi stabilnost monetarne unije što u prevodu znači: Države koje ne mogu da se pridržavaju pravila evrogrupe tu jednostavno nemaju šta da traže.

Varufakisovo pismo u Šojbleovoj interpretaciji i dalje nije dovoljno dobro sročeno. Grčka bi htela da u narednih šest meseci spase svoj izmučeni budžet evropskim novcima te da produži reforme. Ali to je sve. Ostali uslovi na kojima najviše insistira upravo Šojble nisu, smatra Nemac, dovoljno razrađeni u pismu. Recimo nove reforme, saradnja sa Trojkom (koja je sada preimenovana, ali je i dalje omražena u Grčkoj) i, iznad svega, obavezivanje Grčke da će vratiti dugove do poslednjeg evra. Jer potraživanja Međunarodnog monetarnog fonda i Evropske centralne banke imaju prednost u odnosu na države članice EU. Dakle tek ako i kada Atina vrati pare međunarodnim institucijama, tek tada bi Nemci mogli da dođu do svojih milijardi. Zidojče komentariše: „Bespredmetno je raspravljati da li pismo iz Atine sadrži ono što bi trebalo. Dovoljno je jednostavno ustanoviti da to pismo ostavlja previše prostora za interpretacije. U njemu možemo čitati dobru volju, ali i uzdržanost.“

Teško je u nemačkim novinama pronaći komentar ili članak sa makar mrvom razumevanja za stavove levičarske vlade u Atini. Kritike Sirize često liče jedna na drugu, tipičan primer danas nudi Libeker nahrihten: „Levičarska vlada u Atini izgleda gubi osećaj za realnost. Toliko je neodgovorna da sopstvenom narodu poručuje kako postoji pravo da se predizborna obećanja ispunjavaju na teret trećeg. Preti samoubistvom sopstvene zemlje ukoliko poverioci ne preuzmu ceh na sebe i još ne stave svež novac na sto. Ne stoji Evropa nad ambisom nego Grčka. Nije uzrok bede prepisani program reformi nego upravo to što spremnosti na reforme predugo nije bilo.“

Ipak, ima i glasova kritike na račune Šojblea, recimo u regionalnom Folksštimeu (Magdeburg): „Bez preke potrebe su Šojble i njegovi ponovo nahranili grčko viđenje Nemačke kao nekakvog vaspitača Grčke i cele EU. Jesu li možda u Berlinu očekivali da odjedanput iz Atine stigne perfektni koncept finansiranja? Manjak konstruktivnosti u Atini – koji je sa pravom kritikovan – nailazi na grubu odbranu Berlina, a to ništa ne donosi. Sada ostaju samo dve varijante: šestomesečno prelazno finansiranje sa nešto popuštenim kaišom ili početak kraja evra kao valute u Grčkoj. O tome će danas pričati ministri finansija EU – ako je to, posle već donete presude Berlina – uopšte potrebno…“

Slično piše i levičarski Tagescajtung, koji ističe da je Evropska komisija pozdravila pomak Atine, ali da je jedino Šojble u celoj Evropi smesta rekao „ne“. Zašto je, pita se list, nemački ministar ekspresno i bez detaljnijih obrazloženja odbio grčki predlog? „Očigledno se ne radi samo o Grčkoj već o nastavku dominacije u zoni evra. I o nastavku neoliberalnog kursa u drugim kriznim zemljama poput Italije i Francuske. Šojble koristi veto kako bi čitavu Evropu primorao na nemački kurs. Time on postaje kočničar – jer Varufakis se već pomerio sa početne pozicije.“

Noje ciriher cajtung ponavlja naraciju o neophodnosti reformi – bolnih, razume se – pa zaključuje: „Tako posmatrano možda bi radikalno rešenje u vidu grčkog bankrota i istupanja iz monetarne unije bilo od koristi za obe strane. Grčka bi u sopstvenoj režiji morala da traži put reformi. A ostatak evrozone bi ubuduće pred očima imao jasne alternative: bolne, ali efikasne reforme u pravcu tržišne privrede ili napuštanje evra à la Grčka. Tako bi na kraju Varufakis mogao da bude i u pravu: beskrajnom grčkom tragedijom čitava evrozona ulazi u opasnost da socijalističkim podruštvljenjem nepredvidivih rizika dovede svoj kapitalizam do apsurda“, piše ugledni švajcarski dnevnik.