Šareni svet - pioniri fotografije u boji

Godine 1907. braća Limijer u Francuskoj su na tržište doneli revolucionarni izum: fotografije u boji. Tehnika autohrom filtrirala je svetlost uz pomoć sićušnih čestica obojenog skroba iz krumpira, poput piksela u digitalnim fotografijama. Na slici se vidi Ajfelova kula iz 1911.

Dugo su ta dva Francuza, Ogist i Luj Limijer, radila na tom projektu. 1895. je patentiran njihov izum prvog filmskog projektora, kinematografa, koji ih je učinio svjetski poznatima. 1907. su predstavili fotografije u boji koje je svatko mogao napraviti. U Njemačkoj su čak rađene sličice u boji koje su se sakupljale, a koje su tiskane za tvornicu čokolade Stollwerck iz Kölna.

Braća Limijer nisu bili samo vredni pronalazači već i majstori u strategiji reklame. Da bi propagirali svoj novi izum, svim važnim umetničkim fotografima u Evropi i Americi poslali su probno pakovanje sa svojim posebnim staklenim pločama, uz molbu da ih isprobaju. Ovde se vidi jedan upravo venčani par u foto-ateljeu u Švedskoj (1910).

Francuski bankar Albert Kan, jedan od najbogatijih ljudi na svetu, je tokom jednog poslovnog putovanja naložio svom vozaču da napravi prve fotografije uz pomoć ploča u boji. Oduševljen rezultatom, Kan je 1908. poslao najbolje fotografe po svetu, da dokumentuju najrazličitije kulture i nacije. Ovde se vide žene u tradicionalnoj nošnji sa Krfa u Grčkoj (1913).

Ono što je ambicioznu „Arhivu planete“ Alberta Kana razlikovalo od tadašnjih turističkih fotografija, bio je dokumentarni uvid u lica i u svakodnevicu različitih svetova. Na slici: pijaca u Sarajevu (1912). Dok su se velesile naoružavale za svetski rat, taj kosmopolita želeo je da u Evropu donese znanje o stranim kulturama – kao globalno razumevanje među narodima.

Prikazivane su fotografije u boji građanima koje je interesovala kultura. „Albert Kan je u svojoj kući organizovao salon za parisko društvo i tamo je instalirao bioskop“, priča istoričar fotografije profesor Rolf Zahse. Sa grupom kustosa postavio je izložbu „1914 – Svet u boji“. Na njoj je mogla da se vidi i fotografija čuvenog Starog mosta iz Mostara (1913).

Fotografi koji su putovali uzduž i popreko po Evropi i sve do Azije, imali su zadatak da po raznim zemljama fotografišu i sasvim obične situacije kao i pripadnike manjina. „U Srbiji su slikali Albance, u Istanbulu Jermene, a u Bosni hrišćane“, objašnjava Rolf zahse. Onaj ko tokom dugotrajne ekspozicije nije izdržao miran, na slici bi kasnije ispao mutan.

Teška fotografska oprema morala je da se prevozi kolima. Staklene ploče, njih 300 do 400 po svakoj ekspediciji, bile su poslagane u meko obloženim kožnim kovčezima. Uz to su još išli stativi i kamere. Eksponirane ploče su se tokom noći razvijale u šatorima koji su služili kao mračne komore. Na slici su učesnici ekspedicije na kineskoj granici s Mongolijom.

Fotografi su isto tako imali zadatak da fotografišu verske vođe. U blizini Ulan Batora ovde pred kamerom pozira osma inkarnacija mongolskog Jalkhanca Kutugtua (1913). Snimci su kasnije u Parizu korišćeni za predavanja na katedri za „ljudsku geografiju“. Albert Kan je finansirao tu katedru da bi pomogao u obrazovanju budućih stručnjaka društvenih nauka.

Domaće stanovništvo, poput ovih Bramana iz Indije, koje su francuski pioniri fotografije dovodili pred svoje kamere, uglavnom nikad u životu nije srelo nekog fotografa. „Fotografisanje je bilo iskustvo koje je još uvek bilo rezervisano za više klase“, priča profesor Rolf Zahse. Ali fascinacija fotografskom opremom brzo bi pobedila strah pred strancima iz Evrope.

I turistički motivi, od indijskog Taj Mahala do piramida u Gizi, bili su fotografski zadaci za dokumentiranje. Kako izgledaju u prirodi, to još nitko nije bio vidio. Do tada su postojale samo obojane razglednice. U Parizu je njihovo prikazivanje izazivalo veliku pozornost. Albert Kahn je sakupio 70.000 dijapozitiva iz cijelog svijeta, k tomu i više od 200 sati filmskog materijala

Godine 1914. mirovni projekat, ustanovljavanje „Arhive planete Zemlje“ je u godini kada je započeo Prvi svetski rat, naglo okončan. Bankar Albert Kan je tokom berzanskog kraha 1929. izgubio svoj celokupni kapital. Umro je 1940. sasvim siromašan, ubrzo nakon što su nacisti okupirali njegovu domovinu Francusku.