Česi i Romi – dva sveta u jednoj državi

„Primerni građani marširaju pored skinhedsa“ ispred hotela u kome se nalazi 80 Roma, prenosi Franfurter algemajne cajtung. Hotel je nekada služio za smeštaj slovačkih građevinskih radnika, a sada njegov vlasnik, i sam Rom, od novih gostiju dobija oko 7.000 evra mesečno.

„U Češkoj postoje stotine ovakvih romskih stecišta, a problemi su uvek isti: susedi se žale na buku i smrad, sitan kriminal, prostituciju i trgovinu drogom. U Novom Boru, nedaleko od Varnsdorfa, jedna banda mladih Roma naoružana mačetama sredinom avgusta je upala u jedan salon za igre na sreću i povredila nekoliko gostiju. Dve nedelje kasnije, dvadesetak Roma je u mestu Rumburku prebilo šestoricu Čeha. Pošto obično Česi prebijaju Rome, ova dva incidenta su izazvala veliku pažnju javnosti. Na skupovima građana, lokalni političari stalno slušaju optužbe da su ignorisali probleme.“

U članku je opisano i kako protesti građana ne jenjavaju, a policija je stalno u pripravnosti jer ponekad sve izgleda kao da će doći do linča. „Pitanje nije da li će, već: kada će mržnja da se transformiše u nasilje. Programi za integraciju Roma su u Češkoj potpuno zakazali. Dve decenije posle komunizma, odrasla je nova generacija mladih Roma, čiji su roditelji već radili na crno, i praktično nikada nisu stekli iskustvo legalnog zarađivanja novca. Te porodice su prezadužene, na privatnom tržištu stanova nemaju šanse baš kao ni na legalnom tržištu rada.

Država je uništila stare klanovske strukture Roma, mladi Romi nemaju više nikakvo uporište ni orijentaciju. Potrebno im je vođstvo koje će im objasniti da nemaju samo prava već da moraju i da promene sopstveno ponašanje, kaže Emil Ščuka, jedan od najpoznatijih portparola čeških Roma, koji se razočaran povukao iz politike. U jednom intervjuu za Mladu frontu dnjes rekao je da je 90-ih godina 60 odsto Čeha odbacivalo Rome kao svoje sugrađane, a da danas to čini 90 odsto Čeha.“

Crnogorski nos za tartufe

Najzanimljivija ličnost o kojoj piše današnji Zidojče cajtung svakako je Monty Shadow, čije građansko ime glasi: Čedo Komljenović. U naslovu portreta je opisan kao „Crnogorski nos za tartufe“, što proizilazi iz njegove biografije, kao što će u tekstu biti i objašnjeno. U podnaslovu piše: „Monti Šedou je fotografisao za Plejboj“ i radio sa Naomi Kempbel. Danas zarađuje kao čovek koji vuče konce za povezivanje zvezda i odabranih firmi“. „Nos mu je dugačak i proširen na vrhu, tako da je lako pretpostaviti da može dobro da nanjuši šta se krije u vazduhu. I to brže od onih koji se oslanjaju samo na sluh ili magiju slika. A Monti Šedou je 20 godina pravio slike. Kao fotograf Plejboja i Penthausa objavio je svoje slike na više od 2.000 naslovnih strana, radio je za Sandej tajms i Vog između Londona i Los Anđelesa – samo sa najvećim zvezdama.

[…]

Reč je o jednom od fosila preduzetništva, kakvih je sve manje. I sada nosi sa sobom Lajku, ali od devedesetih godina fotografiše samo za privatni album, ’sa izuzetkom Mercedesovih sportskih automobila’ jer radi i kao savetnik za marketing firme AMG – koja zvanično ’frizira’ Mercedesove modele. Slična zaduženja ima i u drugim preduzećima za proizvode luksuzne klase, a među njima je i Ričmont-grupa investitora Johana Ruperta.

[…]

Za to što je bivši fotograf postao specijalista za premijum-marke, ima da zahvali, između ostalog, i tom južnoafričkom tajkunu, koji mu obezbeđuje najviše poslova. 1988, Rupert je osnovao švajcarski koncern za luksuznu robu Ričmont, a pre nešto više od deset godina upitao je Montija da li bi radio za njega kao ’nos za tartufe’ – kao neko ko ume da nanjuši dobar posao. Bio je to posao snova za Montija: da kao umetnički direktor Ričmonta putuje po svetu, nalazi slavne ambasadore za marke koje zastupa, te otkriva nove marke koje bi mogle postati svetski poznate. On je tako u Ričmont-grupu uključio i time proslavio italijansku manufakturu satova Panerai, a njegova je bila i ideja da se počne sa dodelom Svetske nagrade za sport, ’sportskog Oskara’, glamurozne reklamne priredbe koja se održava u mestima između Monte Karla i Abu Dabija.“

U teksu je opisan i Komljenovićev životni put, kako je odrastao u Karlovcu i još kao gimnazijalac počeo da se bavi fotografijom. Studirao je u Zagrebu a za vreme jednog raspusta dobio posao asistenta jednog fotografa u Londonu. I tako je sve počelo. Zidojče piše da je kao posrednik na tržištu luksuznih artikala dobar pre svega zbog svog „talenta da se prema svim ljudima – bez obzira da li su slavni, bogati, lepi ili ne – odnosi kao prema prijateljima“.

Priredio: Saša Bojić
Odg. urednik: Nemanja Rujević