Violončelo kao spas

Sedamnaestogodišnja Anita je pred rampom logora Aušvic-Birkenau dobro znala da je unutra čeka smrt. To je decembar 1943. i djevojčica je znala da su joj roditelji deportovani i nikad se nisu vratili.

„Ovo je dakle poslednja stanica“, sjeća se danas Anita Lasker-Valfiš (96) kako se osjećala tog trena.

Na „prijemu“ u logor smrti su je pitali šta je prethodno radila. „Svirala sam violončelo“, rekla je prestravljena djevojka. Nedugo potom se pred njom stvorila voditeljka novog djevojačkog orkestra u logoru. „Bila sam skamenjena, gola, a Alma Roze me pitala kad sam i gdje studirala muziku. Sulud razgovor."

Perverzna upotreba kulture

U razgovoru za dokumentarni film DW „Zvuk diktature – klasika pod kukastim krstom", Lasker-Valfiš ispričala je kako joj je violončelo spasilo život. Primljena je u orkestar ženskog logora sa još 55 djevojaka. 

„Bile smo djeca i amateri“, kaže. Muziku aranžira Alma Roze, nećakinja jevrejskog kompozitora Gustava Malera čiju muziku su nacisti proglasili „degeneričnom“. Od orkestra se mahom traži da svira marševe, ujutru i uveče, dok žene idu na prinudni rad i vraćaju se.

Čelistkinja je tako pošteđena ubistvenog rada, ali nije sigurna. „Neće nas poslati u gasnu komoru sve dok hoće da slušaju muziku. To je samo odlaganje“, sjeća se ona.

Ali, otkud su nacisti uopšte htjeli muziku za logoraše? „Taj mentalitet je tako perverzan da se teško može dokučiti. Ali je jasno da su muzika i umjetnosti bili upregnuti kao dio ubilačke mašinerije“, rekao je za DW Norman Lebreht, britanski muzički novinar koji godinama istražuje ulogu klasične muzike u nacizmu.

„Cvjetanje kulture bila je jedna od mogućnosti za naciste da pravdaju svoju vladavinu u Njemačkoj“, nastavlja novinar, „tako su mogli da kažu da su kulturna nacija i da ne bi učinili ništa nekulturno."

Adolf Hitler je znao za moć muzike. „Svakako muziku treba pojmiti kao najveću upravljačicu osjećanjima“, rekao je on na kongresu NSDAP još 1938. godine. 

Cinična realnost je bila da su jevrejski kompozitori i muzičari difamirani i ubijani. Istovremeno su nacističke glavešine poput logoraškog doktora Jozefa Mengelea slušali kako im Jevrejke poput Anite Lasker-Valfiš sviraju. Navodno je Hitler u privatnoj kolekciji ploča imao izvedbe jevrejskih muzičara.

Opisati neopisivo

U dokumentarnom filmu DW, koji se upravo snima, glavne uloge imaju Lasker-Valfiš i dirigentska zvijezda Vilhelm Furtvengler koji je sarađivao sa nacistima.

Za potrebe filma su istorijski snimci prvi put digitalno restaurirani i kolorizovani. Među njima i scene kada Hitler prisustvuje svečanostima u Bajrojtu ili otvaranju Olimpijskih igara 1936. Kao i snimci Anite Lasker-Valfiš koju je, nedugo poslije oslobađanja logora, intervjuisao jedan britanski novinar.

„Ono što sam tada pokušala da opišem bilo je neopisivo. To je činjenica. Kako da opišete logor Bergen-Belzen? Tamo se šeta preko leševa. To se ne može opisati“, kaže ona sada.

Emigrirala je u Veliku Britaniju, a Njemačku posjetila tek 1994. Dugo je ćutala o svemu, a onda je počela da priča, i nema namjeru da prestane. Kaže, muzika je bila tu za nju i u vreme neopisivih grozota. „Nju nisu mogli da unište. Muzika je muzika, nedodirljiva!"

 Pratite nas i na Facebooku, na Twitteru, na YouTube, kao i na našem nalogu na Instagramu