Tužna starost u Srbiji

Njega starih lica u Srbiji nije podignuta na nivo ozbiljne i profesionalne industrije. Porodice koje su suočene sa problemom njege starih i nemoćnih se stoga snalaze na razne načine: oslanjaju se na pomoć najbližih i rodbine, ili pokušavaju da u krugu prijatelja pronađu nekoga ko bi se starao o starijim licima. Odlazak u takozvani starački dom se vidi kao krajnja i nepoželjna solucija.

Visoke cijene

Ilija Ćiraković, vlasnik doma za njegu starih lica „Emerit“, kaže za Dojče vele da su za ovaj sistem smještaja glavna prepreka finansije i nizak standard u Srbiji: „Ako govorimo o legalnim ustanovama, cijena ide od 40.000 dinara, odnosno 400 evra, pa do nekih 800 evra mjesečno po članu, odnosno po korisniku. A o ilegalnim ne mogu tačno da kažem, tu su cijene, recimo, 28.000 dinara, ili 26.000, ali negdje i 40.000...Ali, tamo se ljudi pakuju kao roba, i nema onog standarda da po jednom korisniku jednokrevetna soba mora da ima 12 kvadrata, ili dvokrevetna 15 kvadrata.“

Šta će reći komšija, šta će reći brat...?!

Ako se pogledaju svi parametri koji su bitni za ovaj posao, ispostavlja se da je zatvaranje finansijske konstrukcije veoma teško. Za legalan rad je potrebno veliko ulaganje u objekat i opremu, zapošljavanje ljekara i medicinskog osoblja, kuvara i pomoćnog osoblja. Ako je prosječna plata u Srbiji nešto preko 300 evra, a prosečna penzija oko 200 evra, jasno je da potencijalna klijentela nema uslova da plati organizovani smještaj u domovima za stara lica.

Tu postoji i dodatan problem, ističe Ćiraković, a to je problem mentaliteta i pogleda ljudi na ovu vrstu brige o starim licima: „Znači, šta će reći komšija, šta će reći brat. Mnogi se, dakle, boje prezira sredine. Još uvijek kod nas ne postoji mogućnost da ljudi shvate šta znači starački dom, jer se to vidi kao nešto što je strašno! Prvo zbog toga što ljudi neće da priznaju da su već nemoćni, i da imaju dovoljno godina, i to je jedan momenat. Drugi momenat je ’ali ovo je moja soba, i kraj priče’. Sve drugo je tuđe, i ja to ne mogu i neću. A o meni su dužni da vode računa i moja kćerka, sin, zet, unuka, i tako dalje, i baš me briga za njihovu porodicu“.

Na selu je još teže

Nevladina organizacija „Viktorija“ iz Kragujevca je uključena u projekat javnih radova, koji finansira Ministarstvo za rad i zapošljavanje. Na taj način su zaposlene 32 osobe koje pružaju usluge pomoći i podrške starijim ljudima na teritoriji centralne Srbije. U unutrašnjosti Srbije su stari ljudi takođe udaljeniji od kompletne zdravstvene njege kakva postoji u većim gradovima, kaže za DW Miloš Nedić iz „Viktorije“. U ruralnim sredinama problem njege starih lica ima i dodatne specifičnosti, kaže Nedić:

„Tu je, znači, problem predrasuda daleko veći. Znači, predrasude oko toga da neko napusti svoj dom, i da ode u gerontološki centar, su mnogo veće. A sa druge strane, naravno da u ruralnim sredinama stariji ljudi žive sa dosta manjom količinom novca. Te zemljoradničke penzije su dosta niže nego prosječne penzije u gradovima, tako da se opet vraćamo na priču o finansijama“.

S obzirom na demografske probleme koje ima Srbija, njega starih lica će postajati sve važnija tema. U tom smislu se čitav ovaj sistem mora ubrzati, napominje Ilija Ćiraković, i očistiti od svih onih koji nemaju ni minimalne uslove za takvu vrstu djelatnosti.

Autor: Ivica Petrović

Odgovorna urednica: Belma Fazlagić-Šestić