Tablica

Nastavnik muzike u K.-skoj gimnaziji, Arkadije Semjonič Matarenko, petkom i subotom svirao je sa svojim orkestrom na seoskim svadbama i osim bakšiša donosio kući zalihe hrane za celu nedelju. Nije bio Paganini, ali je bio pouzdan, nije kasnio i imao je auto dovoljno velik da potrpa u njega i muziku i muzičare. E, taj auto, tog Čokoljuba, kako je on zvao svoga čokoladnoljubičastog ford-eskorta, zatekao je on jednog nedeljnog jutra bez prednje tablice.

Čudna stvar, pomislio je Arkadije Semjonič. Još juče je bila tu, a danas je eto nema. Možda je spala i ranije, a on je to eto tek sada primetio. A možda je neko skinuo. Možda je nekome zatrebala, pa se sagnuo i odvrnuo je. Arkadije Semjonič nije baš imao jasnu predstavu o tome kome bi i zašto trebala njegova tablica, a onda mu je sinulo. Za pljačku!

Od te misli ga je probio hladan znoj. Uplašeno se okrenuo oko sebe, već zamišljajući dva milicionera kako mu prilaze i kuckaju ga po ramenima, prijateljski, da pođe s njima. Steresao se i slika se promenila. Samo su ljudi išli s pijace, po novine ili da prošetaju pse.

Arkadije Semjonič požuri nazad kući da prijavi slučaj. Ali ga dežurni nisu čestito ni saslušali, čim je spomenuo nestalu tablicu uputili su ga na opštinu u kojoj je registrovao auto i prekinuli vezu. To je Arkadija Semjoniča malo smirilo, jer s milicijom građanin treba imati posla što manje, a pogotovo kad je nešto skrivio bez svog znanja.

Ujutru se javio u školu da će kasniti i tramvajem krenuo u opštinu. U taj deo grada otkako se razveo od druge žene nije često zalazio, ali je ostao u njoj prijavljen jer nije želeo trošiti rublje na nova dokumenta.

Na šalteru u opštini rekli su mu da mora prvo da ode u miliciju i prijavi nestanak, da bi dobio potvrdu s kojom onda treba da ide u Službeni list da tablicu proglasi nevažećom, pa kad i tamo dobije potvrdu da je to učinio da se vrati s obe potvrde u opštinu, ali ne na šalter nego u sobu 315, gde će podneti zahtev za poništenje tablice, s kojim onda...

Arkadije Semjonič nije dalje zapamtio, jer je on u mislima išao od jednog šaltera do drugog mnogo sporije nego što je žena na šalteru govorila.

U školi je bio odsutan i đaci su bili nemirniji nego obično. Možda mi je neko od ovih mangupa skinuo tablicu, pitao se gledajući u njihova bezobrazna lica, iako nije bio nastavnik kome bi imali razloga da učine nešto takvo. Ali s mangupima se nikad ne zna, a zlu ne treba razlog nego žrtva.

Jedva je dočekao da se otarasi časova i ode u miliciju po potvrdu da je prijavio nestanak. Na prijavnici ga je dežurna pitala kada je i gde nestanak primetio, a kad je čula njegov odgovor zavrtila je glavom i rekla mu da je došao u pogrešnu stanicu. Nestanci tablica, takvo je pravilo, moraju da se prijave u opštini u kojoj je nestanak primećen.

Arkadije Semjonič nije želeo da drugarica pomisli kako je on glup, ili božesačuvaj da muti nešto, pa je objasnio da su ga poslali ovamo. Prvo su mu u nedelju na telefon rekli da ide u opštinu u kojoj je Čokoljuba registrovao, a onda su mu u opštini rekli da dođe u ovu stanicu.

Pogrešili su, slegla je dežurna ramenima, ali je i njoj to pravilo bilo glupo, pa je namignula Arkadiju Semjoniču da se primakne bliže i šapatom ga posavetovala da možda može to učiniti i ovde, ali da ne pominje svoju opštinu, nego neka kaže isledniku da se vozio po gradu i da je nestanak primetio u ovoj.

Arkadije Semjonič nije voleo da laže miliciji, ali čovek nema izbora ako ga ona sama tako savetuje. Klimnuo je glavom i popeo se u potkrovlje, u sobu broj 17.

Islednik za tablice primio je Arkadija preko volje. Izvadio je blokčić i postavio mu ista pitanja kao dežurna drugarica. Arkadije Semjonič se uplašio i rekao istinu. To je druga opština, podigao je inspektor pogled s papira na koji je bio spustio olovku. Jeste, priznao je Arkadije Semjonič, ali drugarica je rekla da sam je mogao izgubiti i ovde.

Prijavljuje se tamo gde se nestanak primetio, bio je odlučan inspektor. Takvo je pravilo. Arkadije Semjonič je slegnuo ramenima. Baš nemam sreće, snuždeno je pomislio. Od tolikog grada, ja da to primetim baš na svome parkiralištu.

Inspektoru ga je odjednom bilo žao, a možda mu se i samom to pravilo učinilo glupo ili mu je samo bilo glupo da ne dovrši slučaj kad ga je već uzeo i kad je već Dašenjka bila nepažljiva na portirnici. Dobro, rekao je pomirljivije, napisaćemo da ste se vozili naokolo i da ste nestanak primetili kad ste parkirali vozilo. Šta da pišem, gde je to bilo?

U Krimskoj broj 22, požurio je Arkadije Semjonič da odgovori, hvatajući se za pruženu slamku. Bilo mu je najlogičnije da kaže svoju staru adresu. U duši mu je laknulo, jer se bio uplašio da će ga pitati šta je radio u drugoj opštini ako je prijavljen u ovoj, i da će tako otkriti da nije zamenio dokumente.

Inspektor je sve uredno zapisao i pružio mu zapisnik na potpis. Dođite u četvrtak ili petak po potvrdu, rekao mu je i okrenuo se telefonu.

Na izlazu se Arkadije Semjonič osmehom zahvalio dežurnoj na prijavnici i zadovoljan izašao na ulicu. Stvar se završila na najbolji način.

Do četvrtka Arkadije Semjonič raspitivao se naokolo zašto bi nekome mogla trebati njegova tablica i tako saznao da postoje mladići koji se noću utrkuju automobilima po gradu, ulicama u kojima umesto milicije u zasedi čekaju kamere. Te kamere, povezane s radarom, slikaju odozada automobil koji vozi prebrzo i onda tu sliku vozač dobije zajedno s pozivom sudiji za prekršaje. Arkadije Semjonič se nadao da milicija snima razgovore, i da će njegov poziv u nedelju biti prihvaćen kao oslobađajuća okolnost, za sve prekršaje koji se u međuvremenu dogode. Novac za kaznu bi još i nekako prežalio, ne bi mu bio prvi put. Od pre nekoliko godina milicija je uvela običaj da ne obnavlja saobraćajne dozvole vozačima koji nisu platili kazne. Ali im kazne ne dostavlja, nego čeka vreme registracije, pa uz kaznu zaračuna i kamate za kašnjenje.

Ne, nego bi mu teško palo da zbog velikog broja prekršaja ostane bez dozvole, ili da ga pošalju na ponovno polaganje ispita. A onda bi se, ko zna, otkrilo da ne čuje više dobro, i da ne razlikuje boje.

U četvrtak je posle časova otišao u stanicu. Ista ona dežurna milicionerka, Daša, prepoznala ga je i odmah nazvala nadležnog za tablice. Klimnula je glavom i i Arkadiju Semjoniču rekla da potvrda još nije gotova. Arkadije Semjonič osetio se krivim, kao da je neka varalica. Lepo su su mu rekli da dođe u četvrtak ili petak, a on požurio odmah u četvrtak, kao da milicija nema drugog posla nego samo da se bavi njegovom potvrdom.

Međutim, i sutra, u petak, odgovor je bio isti, da potvrda nije gotova.

Daši Sergejevoj bilo je žao Arkadija pa mu je na papiriću iscepanom iz notesa napisala direktan broj kancelarije, da se ne zamara bez potrebe, nego da nazove pre nego što dođe.

Arkadije Semjonič se zahvalio i uzeo papirić, ali se pri tome zacrveneo jer ga je bilo sramota što dolazi tako bez razloga i troši vreme ljudima koji sigurno imaju važnijeg posla nego da se bave njegovom tablicom, o kojoj on sam nije vodio dovoljno računa. Da je bio manje lenj i mudriji, mogao je zašarafiti specijalnim šarafima, pa se lopovima ne bi isplatilo da gube vreme odšrafljujući ih. Istina, nije u pitanju bila samo lenjost i mudrost, nego i zakon u kome piše da je svako bušenje ili na neki drugi način oštećivanje tablica zabranjeno.

Vikend je Arkadije Semjonič proveo razmišljajući da li je trebalo da posluša kolege iz orkestra i za dvadeset rubalja izradi ilegalno tablicu koja nedostaje. Oni su na kraju otišli autobusom, bez njega, s drugim primašem.

Iako je bio rešio da ne dosađuje policiji svaki dan, u ponedeljak nije izdržao i popodne je ipak nazvao. Predstavio se ali ga glas s druge strane linije nije čuo najbolje, pa je umesto Matarenko bezuspešno tražio potvrdu na ime Mandarenko.

Arkadije Semjonovič uhvatio se za tu grešku kao za slamku nade. Možda je potvrda bila gotova i u četvrtak, ali su je tražili pod pogrešnim imenom. Zato je ponovio svoje. Glas sa druge strane žice opet ga je čuo i razumeo pogrešno. Do kraja razgovora Arkadije Semjonovič saznao je da nema gotovih potvrda ni na ime Makaronko, Tandarenko i Natakarenko a onda se veza uz kikotanje prekinula.

Arkadije Semjonič dosetio se onda da je možda pogrešio broj i da je umesto miliciju dobio neko spadalo koje se šprdalo s njegovim prezimenom. Ali kada je ponovo nazvao javio se isti glas, pa je prekinuo vezu. U utorak je zato otišao opet u stanicu. Daša Sergejevna nije bila u službi pa je drugom dežurnom morao da objasni svoj slučaj od samog početka. Ispričao mu je kako je u prošlu nedelju opazio da nema tablicu, kako je odmah nazvao miliciju, kako su ga uputili u opštinu, kako je iz opštine došao ovamo, kako je dao i potpisao izjavu, kako su mu kazali da dođe u četvrtak ili petak, a evo sad je već i drugi utorak a njegove potvrde jednako nema pa nema. Još je hteo da kaže i kako je propustio jednu tezgu, ali da nije u tome stvar, nego da će skupa s tezgom ostati i bez orkestra, jer izgleda da mu je gudalo slabo bez volana, a...

Ali ga dežurni već nije više slušao, nego ga je pitao za prezime, pa ga pogrešno ponovio nekome u slušalicu.

Mataranko, ispravio ga je Arkadije Semjonič, ali je dežurni već spuštao slušalicu da saopšti Arkadiju Semjoniču radosnu vest; potvrda je na potpisu kod načelnika, treba kurir sutra da je donese.

Uveče je u svojoj garsonjeri otvorio votku i konzervu krastavaca i uzeo da piše direktoru škole pismo. Hteo je da objasni zašto se iz njegovog razreda sve češće čuje graja a sve ređe pevanje, ali je prije ispraznio bocu nego što je ispunio papir. Časove je sutradan održao kako treba, podelio je nekoliko jedinica brbljivcima, u zbornici se pravio da čita novine i sređuje dnevnike, a kad je izračunao da bi kurir već morao stići iz centrale pohitao je u stanicu.

Daša Sergejevna obradovala mu se kao prijatelju, a on je oprezno pitao zašto miliciji treba toliko vremena za jednu potvrdu. Ponadao se da će Daša Sergejevna odgovoriti da se ne radi samo o formalnosti, da je stvar složena i zahtevna, da nekoliko službi radi na tome, da se ispituju i privode sumnjivi, istražuju okolnosti, proveravaju arhivi i baze podataka, radi statistika, plete se mreža oko auto-mafije, ukratko: da nije potvrdu izdati isto što i akord udariti. Ali Daša Sergejevna se samo začudila kako to da njegov slučaj još nije završen. Možda se i malo zacrvenela, bog zna ako nije pomislila da se Arkadije Semjonič zbog nje navadio u stanicu dolaziti. Ali su novosti bile dobre. Potvrda je stigla, samo još mora u protokol da se zavede, a to će biti sutra.

U sredu je Arkadije Semjonič najzad dobio potvrdu, ali prekasno da bi još stigao u Službeni list da s potvrdom oglasi tablicu nevažećom, jer u Službenom listu sa strankama rade samo do tri. Zato je morao zamoliti kolegu da ga na prvom času u četvrtak odmeni, ne mora ništa da radi, samo da pazi da đaci ne galame, a on je poranio i začas svršio što se od njega tražilo. S dve potvrde, jednom iz milicije a drugom iz Službenog lista, odmah posle časova požurio se u opštinu. Sa šaltera su ga uputili u sobu 315, ali mora da je ostavio dobar utisak jer su ga napomenuli da odmah kupi taksene marke u vrednosti osam rubalja. Tako su mu uštedeli jedno pešačenje, jer se iz šalter-sale ne može tek tako popeti na treći sprat, nego se mora izaći i zaobići cela zgrada, pa ući na druga vrata, gde jedan portir zapitkuje građane kuda će, a drugi im imena zapisuje u neku evidenciju.

U sobi 315 dočekali su Arkadija Semjoniča ljubazno i da ne gubi vreme odmah mu dali da popuni zahtev za poništenje tablica, a usput (jer sto na kojem se zahtevi mogu popunjavati je na početku hodnika) svrati u sobu 319 i uzme tamo karton vozila, pa kad sve završi i popuni da dođe ponovo. Sto za popunjavanje zahteva bio je klimav i niži od stolice, više nalik na stalak za fikus, zbog čega je Arkadije Semjonič morao uložiti dodatni napor da mu rukopis ostane čitak, da nikome ne da povoda za sprdnju sa svojim prezimenom. Sve u svemu nije najbolje uspeo, jer je žurio da sve postigne pre kraja radnog vremena.

Drug iz sobe 315 došao je da ga obiđe i čak je uzeo njegove dokumente da sam završi šta treba u sobi 319. Arkadije Semjonič postideo se svoje sumnje da opet zbijaju s njim šalu, kao da je činovnicima zabranjena predusretljivost. Na kraju je sve bilo napisano i sakupljeno. Dođite u sredu, rekao je činovnik lepeći taksu na njegov zahtev.

Arkadije Semjonič silno se rastužio, osim što se začudio, da mu sada valja čekati još čitavu jednu nedelju. Mora da je činovniku bilo žao nesrećnog čoveka, pa je uzeo da mu objašnjava kako je kolegica koja radi poništenja na bolovanju sutra i u ponedeljak, da dolazi tek u utorak, i da je sreda najbrže što se može. Možda utorak. Evo, napisaće utorak. Neka bude utorak. Diđite u utorak.

Arkadije Semjonič se ponovo postideo, što je u svojoj nemoći bio sebičan, jer eto ovde ljudi vikendom boluju, ne vozaju se naokolo po tezgama kao on. Dan-dva gore-dole, rekao je i nasmešio se, samo da se završi.

Međutim, činovnik je pogledao u Arkadijev predmet i bez reči izašao. Dođite ipak sutra, u ovo vreme, rekao je kad se vratio. Javite se na šalter jedan.

Sutra je Arkadija Semjoniča na šalteru jedan čekalo rešenje da su mu tablice nevažeće. Službenica na šalteru dala mu je brojeve računa na koje treba uplatiti, pet rubalja na jedan i četrdeset na drugi. S kopijama uplatnica i sa drugom preostalom tablicom, i sa rešenjem koje je dobio, i sa saobraćajnom dozvolom i vlasničkim listom i sa još dvadeset rubalja takse, potrebno je da podnese zahtev za izdavanje novih tablica. Ako to učini u ponedeljak, tablice će dobiti u sredu.

Arkadije Semjonič kupio je u pošti uplatnice i otišao kući da ih ispuni. Ali svaki put kad bi seo za sto da to obavi, ruka mu je zadrhtala od straha da će pogrešiti i da će ga zbog jednog pogrešnog broja ili jedne promašene kućice vratiti. Kajao se što je bio škrt i nije kupio odmah više uplatnica, za slučaj da pogreši. Ali ma koliko pazio i bio siguran da je sve uradio kako treba, na pošti su ga izgrdili što je u kućicu vrste prihodaupisao 722922 a ne 722929. Na kraju su mu ipak uplatnicu primili, jer je šefica u nekoj knjizi našla da obe šifre pripadaju istoj budžetskoj partiji.

U sredu je Arkadije Semjonič dobio nove tablice i u petak otišao na pecanje, da o svemu na miru razmisli. Ostao je bez tezgi i prijatelja, ali tako i jeste pravedno, jer nije pravo deci dirigovati Prokofjeva a roditeljima svirati Pidmanula pidvela. Ne može država biti gora od građana. Ako se ponekad čini da nema druge svrhe osim da im pije krv i jede mozak, svejedno nema na svetu lepšeg mesta, ljubaznijih ljudi, veselijih svadbi, ukusnije hrane.

U nedelju, dok se Arkadije Semjonič vozio nazad na jug prema Kijevu, nešto slično ponovio je i Vasil Vasilevič Durdinec, u svom redovnom jutarnjem izveštaju predsednici Vrhovne Rade, Valentini Ševčenko. Nakon što je izvestio o požaru u Černobilu, na njeno pitanje kako su ljudi, odgovorio je da nema razloga za zabrinutosti: neki slave, neki obrađuju bašte, neki pecaju na Pripjatu...

Autor: Nenad Veličković

Odgovorni urednik: Svetozar Savić