Ruski uticaj u Libiji | Politika | DW | 30.05.2020
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Politika

Ruski uticaj u Libiji

Rusija je očigledno pojačala angažman u Libiji. Izgleda da u vojnoj akciji Moskve dijelom učestvuju i plaćenici. Kompleksna situacija u Libiji će ovako postati još teža.

Tripoli

Tripoli danas

Početkom nedjelje se šef američke vojne komande za Afriku (Africom), Stiven Taunsend preko Tvitera obratio javnosti: ruski borbeni avioni su krenuli iz Rusije ka Libiji, a pauzu su napravili u Siriji. Ovaj američki oficir je još napisao kako su „avioni bili prefarbani, da se ne bi vidjelo da su ruski" . Rusija očigledno pokušava da situaciju u Libiji odluči u svoju korist, smatra on i napominje kako je Rusija predugo poricala da u punom obimu učestvuje u libijskom konfliktu. Ali, sad „nema više poricanja".

„Američka horor priča"

No, Rusija to odbacuje. „To su lažne vijesti", izjavio je potpredsjednik Odbora za odbranu državne Dume, Andrej Krasov ruskoj agenciji Interfaks. „To je samo još jedna američka horor priča."

Pročitajte još: Libija – model nove vrste ratovanja

Istina je doduše da odnosi između Rusije i Libije datiraju najkasnije od kraja Drugog svjetskog rata. Tada je Josif Visarionovič Staljin, na konferenciji u Potsdamu, bezuspješno pokušavao da izdejstvuje mandat za Rusiju u libijskoj provinciji Tripolitaniji. Nakon puča 1969. Moskva je u ogromnoj mjeri podržala Muamera el Gadafija.

2000. godiine sa dolaskom na vlast Vladimira Putina odnosi su dobili novi zamah. No, Putin je bespomoćno gledao kada je NATO ponovo ograničio ruski uticaj tokom akcije protiv Gadafija.

Haftar i Lavrov

Haftar (lijevo) sa Sergejom Lavrovom

Kada je libijski oficir Kalifa Haftar preuzeo vojnu komandu nad trupama u Tobruku, libijske vlade u egzilu, Moskva je u njemu vidjela pogodnog partnera koji će štiti njene interese u Libiji. U zamjenu za vojnu podršku, Haftar je Rusima ponudio pristup tržištu energenata i korišćenje sredozemnih luka Tobruk i Darna.

Rusija je u početku bila suzdržana da pruži aktivnu podršku. Ali, od 2017. liječi ranjene vojnike Haftarove armije. Trust mozgova „Institut Vašington" je 2018. izvjestio kako je Rusija rasporedila prve snage privatnih vojnih kompanija.

Egipatski interesi

Time je rat dobio novu dimenziju. Vojno ojačani Haftar važio je za ljutog protivnika svake vrste političkog islama. Postao je takođe partner Abdela al Sisija. Ovaj egipatski general je 2013. izveo puč protiv predsjednika Muhameda Mursija iz redova Muslimanskog bratstva, strahujući da bi ovaj konzervativni pokret mogao da dobije na snazi - i u susjednoj Libiji.

Tako je Al Sisi zajedno sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE), koji se takođe bore protiv regionalnog uticaja Muslimanskog bratstva, odlučio da uskrati podršku predsjedniku libijske vlade, Fajisu al Saradžu, koju su priznale mnoge zemlje. Al Saradžova vlada kontroliše samo mali dio zemlje, a u parlamentu su prisutni i poslanici islamističkih gurpacija.

Rivalstvo sa Ankarom

Egipatska vlada već neko vrijeme zamjera što turska vlada vojno podržava Al Saradžove trupe, između ostalog i plaćenicima iz Sirije. Kairo je u januaru saopštio da turski angažman u Siriji ima neposredno dejstvo na nacionalnu bezbjednost Egipta. Egipatski mediji, turskom predsjedniku Redžepu Tajipu Erdoganu pripisuju „neoosmanske" ambicije.

Pročitajte još: Turski interesi i egipatska zabrinutost

Turska pak ne misli samo na Libijiu, već takođe na jedan dio gasnih nalazišta u Mediteranu koja su do sada koristili Grčka, Kipar, Izrael i Egipat. A i Libija ima pravo na dio gasa, kojem Ankara preko Al Saradža takođe želi da dobije pristup.

Tako da Rusija i Turska nisu protivnice samo u Siriji, već i u Libiji. No, obje sile za sada izbjegavaju direktne sukobe.

Al Saradž i Erdogan

Al Saradž i Erdogan (desno)

Rusija se do sada u Libiji oslanjala na indirektno vojno prisustvo, preko privatnih vojnih preduzeća (Private Military Companies, PMC). „Tendencija da se sve više i više oslanja na PMC, kao spoljnopolitički instrument je karakterističan znak Putinove strategije na mnogim poljima", stoji u analizi „Instituta Vašington". U tu sliku se uklapaju i prefarbani vojni avioni u Siriji.

Ovakva strategija, prema analizi „Instituta Vašington" za Rusiju ima više prednosti: zemlja tako može da se zvanično predstavi kao posrednik, a da pri tom ne odustane od vojnog angažmana. Takođe može uvijek pomalo da potpiruje konflikt, sve dok se pregovorima ne postigne željeni dogovor.

Zbog toga što nisu vojno angažovane, druge sile imaju manje pregovaračke moći od Rusije. Osim podjele poslova sa energentima, Rusija bi mogla da obezbijedi i kontrolu nad libijskim izbjegličkim koridorom. Na taj način bi Rusija dobila važnu polugu u migracionoj politici protiv Evrope.

Optužbe da Rusija u Libiji postavlja privatne vojne kompanije, ne stižu samo iz SAD već i iz Velike Britanije. Izvještaj UN, koji je Rusija odbacila kao „fabrikovan", došao je do istog zaključka. Istina je takođe da se slične optužbe upućuju i protiv drugih aktera poput Turske i Ujeidnjenih Arapskih Emirata. U svakom slučaj embargo na isporuku oružja je više nego krhak, a kompleksnost konflikta se sve više usložnjava.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android