Prokleti dijamanti

Pognutih leđa deset muškarca stoji u vodi u jednoj rupi rudnika Kensej. Dijamanti se ovdje vade na provršinu lopatom, kofom i sitom. Krvavi rad - za samo jedan tanjir riže na dan. Abubakar Dukri sanja o plantaži kakaoa u svom rodnom selu. O tome kaže: Naravno da želim da ponovo budem farmer. Ali, nema šanse. Ko će mi pomoći da izađem iz rudnika? Sa praznom kesom ništa se ne postiže. I zato dalje tražim dijamante.“

Ali, posao ide loše, već godinama. Velike zarade na dijamantima su prošlost. To svako zna. U ratu su dijamanti bili krvava valuta. Onda su strani koncerni iskoristili prelaznu fazu i od vlade, za male pare, kupili koncesije za eksploataciju. Često je to bilo propraćeno dobrim napojnicama i mitom. Privatizacija i ekstremna korupcija doveli su do toga da izvoz dragog kamenja čini još samo dva odsto bruto društvenog proizvoda Sijera Leone. Pa ipak, ova zemlja zavisi od svog rudnog bogatstva. Velika je to, historijska greška, kaže Abu Brima iz organizacije za pravdu i razvoj: “To je ogromna šteta za nas. Zavisimo od privrednog sektora koji mi sami nismo mogli da kontrolišemo. Nismo imali pojma i radili smo to što su nam strani koncerni diktirali. Tako smo pali pod kontrolu eksploatatora. To je za mene najveća sramota. Ali, tako je bilo.“

Pad cijena

A danas? Finansijska kriza je utjecala i na tržište dragog kamenja. Cijene su pale. U prvom polugodištu 2009. izvoz je zvanično donio još samo skromnih 70 miliona američkih dolara, manje od polovine u odnosu na isti period protekle godine.

U Sijera Leoneu putevi su uništeni, nema struje. Poljoprivreda je propala. Ova zemlja uvozi skupu rižu iz Kine i Indije, ulje iz Melezije, paradajiz i luk iz Holandije. Nema industrije za preradu, koja bi omogućila da se proizvode narandže ili ananas koji rastu na sve strane. A od dijamanata više ne može da se živi. Pred obalom ove zemlje nedavno su pronađene i naftne rezerve. Međutim, crno zlato za Afriku već dugo vremena nije blagoslov.

Autor: Alexander Goebbel/Belma Fazlagić

Odg. uredn: Jasmina Rose