Politikijada

Šta je kultura danas? Šta je kultura u Politici? Šta je Politika u novinarstvu? Kako se postaje novinar Politike? Zašto bismo čitali Politiku ako imamo Facebook?

Jer, slike koje prate tekst u kulturnom dodatku Politike, iako to nije nigdje u Politici naznačeno, skinute su s fejsbuk-profila Jelene Lengold. (Bravo za Politiku!)

Od pisaca je novinarka Politike saznala (ali ne znamo je li to jedino zapamtila, ili je samo to pitala, ili su pisci stvarno samo to imali da kažu) da sobe imaju džakuzi, ljušake i male tavane, da nema noćnog života i da balansiraju (pisci, ne sobe) između osamljenosti i privatnosti. (Sic!)

Čitalac će u vezi s piscima i rezidencijalnim boravkom saznati i to da se u Mokrinu na Tucanijadi tucaju jaja a na Gusanijadi gusani (bore, ne tucaju).

Članak je opremljen nadnaslovom: Međunarodna saradnja. O kakvoj se tačno saradnji radi, čitalac saznaje iz podnaslova: Slovenac, Sarajlija i Mađar u banatskom selugledaju utakmicu Maribor-Dinamo. Propustilo se u članku reći da je televizor japanski, namještaj švedski a pivo srpsko.

Sve u svemu, nenadoknadiva je šteta što Politika nije odvojila više prostora za ovaj tekst, jer čitaoci ostaju uskraćeni za mnoge korisne informacije. Npr. da li će pisci platiti isto za svoj boravak i ako nisu u svojoj sobi imali ljuljašku i džakuzi. I da li će dužina priče, kojom plaćaju svoj boravak u Kući na Ravnom bregu, zavisiti i od toga koliko su jeli i šta su pili? A bogami ne znamo ništa ni o jelovniku. Šta se jede tamo gdje se piše u džakuziju? Prepeličija jaja? Šato u sufleu? Pečeni slavuji u mokrinskom siru?

Šta raste u toj bašti?

Ne jedan čitalac Politikinog kulturnog dodatka sigurno se pitao kakav je toalet-papir u rezidenciji za pisce, može li se na njemu pisati ili je previše mekan. Ništa ne znamo o peškirima, posteljini, zavjesama... Šta raste u toj bašti, cvijeće ili bundeva? Politikin dodatak za kulturu i rubrika za međunarodnu saradnju ne bi sebi smjela dozvoljavati ovakav nemar prema radoznalosti svoje publike.

Međutim, iz perspektive Politike, ovaj članak može biti antologijski. On ima potencijal urneka. Isto ovako moglo bi se pisati i s filmskog festivala, recimo u Nišu. Zaviri novinar(ka) malo u hotel, opiše posteljinu i tapete, skine s fejsbuka izjave glumaca date u mamurluku i eto Politici i filma i kulture! Pod naslovom: Glumac je glumac i kad povraća i kad jede.

Ilinaprimjer: slikarske kolonije! Ode novinar(ka) naprimjer u Jalovik, da ispita ko šta puši, ko se kako šminka, kome se čuje iz usta a kome ispod pazuha. A urednik udari naslov, preko dvije strane: Slikar je slikar i kad je slikarka.

Kad se bolje razmisli, možda, s ovakvim standardom, ne treba ni slati novinare i novinarke okolo. Može se sav posao i iz redakcije oposliti. Dok je fejsbuka, kultura u Politici ne treba da brine za svoju budućnost.

O tome ko su ti ljudi u Kući na Ravnom bregu, kakve ideje i kakve stavove zastupaju, kakav rad stoji iza njih; ili o tome kakav i čiji interes stvarno stoji iza te kuće i njenog programa; ili ko su i odakle su ta djeca koja se motaju okolo po dvorištu, šiju, kuckaju, testerišu, grčare i farbaju po kući i radionicima; ili o tome ko sve mora i šta sve mora da radi da pisci u džakuziju ne bi ništa radili - to će čitaoci ionako saznati negdje drugo.

Ali ne čitaoci Politike i ne u Politici.

Autor: Nenad Veličković

Odg. urednica: Jasmina Rose