NATO na raskršću

Borba protiv somalijskih pirata, intervencija protiv Gadafija u Libiji, obučavanje avganistanske vojske – samo su tri nedavne misije koje izlaze iz okvira prvobitne zamisli NATO-a. Nikolas Berns, bivši američki ambasador pri alijansi, u martu ove godine je pred Savjetom za globalne poslove u Čikagu formulisao ulogu Alijanse na sljedeći način: „NATO mora biti najsposobnija hitna služba.“ Prema njegovom mišljenju, naročito je važno da arapske zemlje mogu da računaju na podršku NATO-a.

Isti stav iznosi i američka državna sekretarka Hilari Klinton: „NATO je transatlantska organizacija i to će i ostati. Ali, problemi pred nama nisu ograničeni na jedan okean, niti naš posao to može biti“, izjavila je Klilntonova u aprilu.

Razlike između Amerikanaca i Evropljana

U Evropi, međutim, postoje sumnje. „Evropske armije nisu spremne za globalna dejstva“, kaže Gordon Adams, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Vašingtonu. „Evropljani teže da ograniče svoje bezbjednosne napore na Evropu i bliske susjede, dok Amerikanci djeluju globalno. Evropljani se više oslanjaju na policiju u borbi protiv terorizma, dok Amerikanci stavljaju težište na vojsku.“

Tokom rata protiv terorizma, evropski vojnici uglavnom su služili u mirovnim misijama, dok su američki učestvovali i u borbenim akcijama. Njemačka, prije svih, vidi Ujedinjene nacije kao ključnu organizaciju na kojoj leži odgovornost za međunarodne operacije. Po tom stavu, NATO ne bi trebalo da radi na svoju ruku, ukoliko nema saglasnosti u Ujedinjenim nacijama.

Razlike postoje i oko povlačenja iz Avganistana. Neke evropske zemlje najavljuju da će se povući još prije isteka roka 2014., iako stručnjaci predviđaju da će Avganistan još najmanje deset godina biti zavistan od inostrane pomoći.

Prolazi vrijeme ratovanja na kopnu

Aktuelni vrhovni komandant NATO-a je Džejms Stavridis, i to je prvi put u istoriji Alijanse da je na njenom čelu jedan pomorski oficir. Stavridisovo preuzimanje dužnosti u 2009. godini, kaže profesor Adams, jasan je signal da više nema velike opasnosti od kopnenog rata u centralnoj Evropi.

„Američke operacije u posljednjih 10 ili 15 godina uključivale su snage na zemlji, ali i veoma mnogo vazdušnih udara, granatiranja, krstarećih projektila, pomorskih bombardovanja, tomahavk-projektila, iz cjelokupnog spektra američkih, vojnih potencijala“, objašnjava Adams.

Vašington bi volio da vidi kako evropske članice preuzimaju više odgovornosti. „Njemačka je najveća zemlja u Evropi, sa najvećom ekonomijom, i jaka je ekonomska sila“, rekao je Nikolas Berns u martu. „Ima veliki uticaj, ali unutar NATO-a ne vidimo taj uticaj u vojnom i političkom smislu.“

U Njemačkoj postoji otpor prema vojnom angažovanju iz istorijskih razloga, ali ta poruka nije uvijek dovoljna da promjeni stavove u Vašingtonu. „Sjedinjene Države moraće da nauče da ne mogu da očekuju od evropskih saveznika da jednostavno odgovore na američku definiciju bezbjednosne politike i osiguraju vojne snage“, kaže Adams.

Kako pobjediti praznu kasu?

Pored toga, Amerika želi da njeni saveznici u Evropi ulažu više novca u odbranu. Po novim pravilima u NATO-u, svaka članica dužna je da usmjeri dva odsto svog bruto nacionalnog proizvoda u vojni budžet. Većina zemalja, međutim, ne dostiže taj cilj. Njemačka je u 2011. na vojsku potrošila samo 1,4 procenta.

Pod uticajem ekonomske krize, to je teško promjeniti. Zato Amerika teži da ohrabri saradnju kod finansiranja vojnih projekata u Evropi – na primjer kod nabavke „Alliance Ground Surveillance Systema“.

„Ako bi svaka zemlja u NATO-u morala da za sebe kupi taj sistem, to bi bilo isuviše skupo“, rekla je Klintonova u aprilu. „Ali, ako udružimo resurse i podijelimo teret, možemo da obezbjedimo više sigurnosti za svakog saveznika, uz niže troškove.“

Međutim, koliko daleko treba ići sa udruživanjem resursa? „Bilo bi dobro kritički razmotriti da li svaka zemlja članica zaista mora da ima sopstvenu avijaciju“, misli Stiven Pfajfer, direktor Inicijative za kontrolu naoružanja u institutu „Brukings“ i nekadašnji američki ambasador u Ukrajini. Ipak, teško je ubijediti bilo koju državu da se u slučaju nužde može osloniti na vojnike susjedne zemlje.

„Mislim da NATO mora veoma pažljivo da razmisli o tome kako će sastaviti te sporazume, tako da će, ukoliko neke zemlje odluče da ne razviju neku vojnu sposobnost, moći da imaju u pojedinim razumnim okolnostima pristup tome u partnerskim zemljama“, kaže Steven Pfajfer.

Uprkos svim nesporazumima, Amerika se neće odreći NATO-a. „Alijansa nam je potrebna da održavamo mir, jedinstvo i demokratiju u Evropi. To nije mali zadatak“, kaže Nikolas Berns u svom govoru pred Savjetom za globalne poslove u Čikagu. Postoji nada da će Evropljani brinuti sami o sebi, da bi Amerikanci bili slobodni za djelovanje negdje drugdje. Na primjer u Aziji.

Autori: Kristina Bergman / Darko Janjević
 

Odg. urednik: Senad Tanović