Komentar: Dogovor iz kuloara – pobjeda Angele Merkel | Politika | DW | 03.07.2019
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Politika

Komentar: Dogovor iz kuloara – pobjeda Angele Merkel

Nominacija Ursule von der Leyen za predsjednicu Evropske komisije je pobjeda za Angelu Merkel, ali poraz za Evropski parlament. Pouka: Potrebna je opreznost pri izboru "nosilaca liste", smatra Barbara Vezel.

Ovo je bila neočekivana pobjeda za Angelu Merkel. Pola vijeka Njemačka nije imala svog čovjeka na vrhu Evropske komisije (EK), Ursula fon der Lajen bi trebalo da postane prva žena na ovoj funkciji pa još je i iz Hrišćansko-demokratske unije kao i Merkel.

Da je kancelarka sama nametala ovakvo rješenje – vjerovatno ga ne bi bilo. Ali rješenje se rodilo iz nevolje nakon što su propale sve druge mogućnosti i šefovi država i vlada EU osjetili su olakšanje što su konačno našli osobu koju svi mogu da podnesu. Upravo je francuski predsjednik Emanuel Makron priskočio kancelarki Merkel zalažući se za Fon der Lajen.

Fijasko je pak doživio Evropski parlament i princip „nosilaca liste" za evropske izbore. Jer na kraju u fotelju nije došao nijedan od kandidata koji su zbilja trčali izbornu trku.

Na maratonskom samitu je gotovo potpuno nedostajao duh kompromisa. To je prije svega krivica država Višegradske grupe koji su istupali glasnije nego ikad i učinile sve da pokopaju šanse holandskog socijaldemokrate Fransa Timermansa.

On se kao komesar i potpredsjednik EK zalagao za vladavinu prava više nego što bi te zemlje voljele. To mu je bio neoprostivi grijeh u očima nacionalista koji vladaju u Varšavi i Budimpešti. Oni su pak pojačanje dobili u vidu populističke Vlade u Rimu. To je nova konstelacija u EU koja će donijeti još mnogo muka.

Moglo bi da se od bijesa udara glavom o zid jer jedan pravi demokrata poput Timermansa propada zbog otpora Viktora Orbana i Jaroslava Kačinjskog. Matematički je bilo moguće preglasati ih, ali lideri članica EU naprosto nisu željeli da donose odluku protiv drugih većih članica. To je jasno rekla kancelarka Merkel.

Barbara Wesel

Barbara Wesel

Višednevna diskusija je dašak onoga što ćemo gledati narednih godina: biće više svađe i nejedinstva. Neke istočnoevropske zemlje žele sasvim drugačiju politiku. One se protive da temelj EU bude model liberalne demokratije i protive se daljem srastanju Evrope. Sada ima dovoljno takvih bundžija da se potkopaju odluke u EU.

Međutim, za izbacivanje iz trke nosioca liste Narodne partije Manfreda Vebera odgovoran je najviše francuski predsjednik Makron. On je smjesta stavio do znanja da Vebera smatra preslabim i neiskusnim kandidatom i za taj stav je pridobio Špance i Skandinavce sa ciljem da posle petnaest godina okonča vladavinu konzervativaca u Briselu.

U tome Makron nije uspio, ali se makar na kraju pokazao pomirljivim i prihvatio njemačku ministarku odbrane.

Treća moguća opcija, danska liberalka Margrete Vestager koja je do sada bila vrlo cijenjena kao komesarka za zaštitu konkurencije, pala je na otporu Italijana. Ona im se jednom već zamjerila po pitanju bankarskog sistema. Tu se dobro vidjelo da je podjela funkcija ujedno poligon za lične osvete – i to govori o karakteru italijanske vlade.

Za Evropski parlament je spektakularni samit u Briselu bio pravi potop. Parlament je želio da demokratizuje izbor šefa ili šefice EK, da ga učini razumljivim za građane. To je doduše bilo polurješenje jer na evropskim izborima i dalje postoje samo nacionalne liste pa se ne može glasati za kandidate iz drugih zemalja. Ali to je bio makar pokušaj.

Kancelarka Merkel je pokušala da spasi stvar – kad već nije prošao bavarski konzervativac Veber, podržala je Timermansa koji je predvodio listu Socijalista. Ali kada su svi nosioci lista naišli na zid otpora odavdje ili odande, Angeli Merkel je ostalo samo da iz rukava izvuče kandidatkinju iznenađenja.

Kao problem ostaje institucionalna slabost parlamenta – za razliku od bilo koje demokratske države, parlament EU nema mogućnost da slobodno bira šefa izvršne vlasti to jest Evropske komisije. Stvar je takva da kandidata imenuju lideri država EU, a parlament mora da ga izglasa. Dakle tu im je potreban konsenzus.

Pouka iz fijaska glasi da evropske partijske familije treba da bolje biraju svoje kandidate. Veber jeste bio slab takmac jer nema nikakvog iskustva u izvršnoj vlasti. Konzervativci su na evropskom nivou svakako imali jača imena, ali su odlučili u skladu sa partijskom disciplinom i iz dugogodišnjeg poštovanja prema Veberu koji je vodio njihov poslanički klub.

To nikako nije dovoljno. Stranke moraju da razmisle koji su to kandidati koji mogu da pridobiju većinu – i među poslanicima Evropskog parlamenta, i među predsjednicima i premijerima članica EU. Zato i evropske porodice stranaka snose dio krivice za brodolom koji žestoko unazađuje demokratizaciju evropske politike.

 

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Preporuka redakcije