Knjige sa dna kace

Za čitalačko uživanje biće mu dovoljne slike u boji ponuđenih artikala i velike brojke iznad, pored ili ispod njih: veš mašina, lampa, grudnjak, fotoaparat, okvir za sliku, otirač, motorna pila, plišani jelen, papir... i knjige - osam u kompletu, tegetne boje, omota kartonskog, i cene: 299 dinara. (U prevodu: skoro 3 eura.) Jedna, dakle, manje od marke. Čini se jeftino. Čini se neverovatno povoljno!

Prvo što čoveku misliocu na šolji pada na pamet jeste da su to knjige nekog domaćeg pisca, pa da ih je država uzela iz nekih robnih rezervi, pa ih sada prodaje ispod cene, da zaštiti domaću proizvodnju, kao što je običaj sa pšenicom i svinjama. Što da narod kupuje tuđe pisce za velike pare, kad može domaće za male?

Nepismen čovek nije i glup čovek

Ali, kako god okreneš, sabereš i oduzmeš, nešto sa tom cenom nije u redu. Nema logike da kila žive vage bude skuplja od kilogram pečenja. Evo,: na slici pored, jedan paket praznog papira, od 500 listova, košta 309 dinara! Ako svaka knjiga ima u proseku 250 stranica, to je ukupno 2000 stranica. Toliko se stranica tačno može izvući iz jednog paketa od 500 listova. Znači, za deset dinara manje, čovek dobija sva slova džaba, i korice gratis. I možda onu trakicu što se zavlači u knjigu.

Nepismen čovek, međutim, nije istovremeno i glup čovek. To što ne zna povezati slovo sa slovom ne znači da ne ume sabrati broj sa brojem. A zna se od čega se živi - od brojeva, ne od slova. Sa praznim papirom može se učiniti puno toga; mogu se udarati recke u tabliću, može se dati deci da troše po njemu vodene boje, može se u njega umotati kafa i kocka kad se ide nekome na saučešće... I u papir sa slovima možeš umotati svašta, ako je to novinski papir; u novine stanu i ljupine krompira, i riblje kosti, i svako drugo smeće... Ali šta čovek da radi sa listovima knjige?

Ako u jednom redu ima 60 slova, a na stranici 30 redova, onda u knjizi od 250 stranica ima 450.000 slova. A u osam knjiga skoro četiri miliona! Da su zrna kukuruza, i da čovek prodaje kokice, od 299 dinara mogao bi zaraditi yugu. Da je slovo zrno žita, pa da se u oranicu baci, koliko bi se vodenica pšenicom s te njive zaposlilo, i koliko vreća brašnom napunilo. Ali, avaj, nisu zrna kukuruza, nego slova; četiri miliona čiste jalovine.

Ko li ih je sve napisao, koliko li je vrijeme potrošio na taj posao? Ako je pisao dva slova u sekundi (a ima ljudi pišu i brže!) za četiri miliona trebalo mu je dva miliona sekundi. To mu dođe... 33.000 minuta, 555 sati, 69 radnih dana, bez pauze za ručak.

Možda su ove knjige neko đubre

Čudna rabota, to pisanje: radiš tri meseca a na kraju rezultat - pokvaren papir. Ne možeš ga prodati ni za cenu praznog. A opet, evo, prodaje se. I to za istu cenu za koju se nude držač peškira, ili jastuk ili činija nalik na pljuvaonicu.

Čovek ide u školu, uči slova, muči se da piše, napiše osam knjiga, i sve zajedno vrede koliko i jedna pljuvaonica. Mora da je to neko veliko sniženje. Mora da im je prošla sezona. Ili im je istekao rok trajanja. Ako knjige uopšte imaju rok trajanja. Nije knjiga čokolada, pa da je kupiš tri puta jeftinije, s prepravljenim datumom proizvodnje. Otvoriš, a unutra čokolada pobelela, lešnici užegli, mrve se kockice buđav lebac. Vidiš svim čulima da nije za jelo. A kako da vidiš knjigu da nije za čitanje? Kupiš, greota je propustiti ovoliki popust, i šta onda? Držač peškira nečem služi, drži peškire, tojest. A na knjigu ne možeš ništa da okačiš, ne možeš da je staviš pod jastuk, ne možeš da držiš u njoj ništa. (Možeš da pljuneš u nju, ali što bi čovek pljuvao u knjige ako već ima televizor?) Možeš da je podmetneš pod vrelu šerpu, da ne izgori furnir ili da se ne istopi mušema. Ali šta da radi čovek s više knjiga nego šerpi?

Možda su ove knjige neko đubre, pa se neko setio da ga prodaje, računa: narod glup, što u drugim zemljama platiš da se uništi, ovde staviš na rasprodaju i sve se raznese. Ali kako knjiga da bude đubre? Može li ono u njoj što piše da se pokvari? Kao kiseli kupus u proleće... Otvoriš kacu, a utroba oće na nos da ti izađe. Plačeš nad glavicom kupusa kao nad glavicom luka?

Ode mas u propas!

Pa ti sad budi pametan. Ovako na prvi pogled, knjige lepe, pravilnog oblika, elegantne, nijedan ih se regal ne bi postideo. Ali ajde stisni pa ih kupi. Ono, da su samo za regal, pa i božepomozi, jeftinije je njih osam skupa nego jedan prazan ram za sliku. Ali đavo nikad ne spava, zaneće se neko dete, uzeće jednu, otvoriće, i ode mas u propas! Izaći će iz nje neki antraks, izleteće neke gljivice, krenuće neka radijacija, ima da otpadaju i kosa i uši.

Ustaje najzad mislilac sa šolje, briše se, sretan da je papir iz rolne a ne iz knjige, i vraća katalog u hrpu starih novina. Da su džaba, rastaje se u mislima od knjiga u ponudi, i da još regal uz njih poklanjaju, daleko im lepa kuća bila. Da su guslari knjige pisali, još bi Turci na Vračaru u tepsije gledali. Da je narod gluv kod ušiju ko što je slep kod očiju, što bi se Matija i Dobrica mikrofona vatali?

Autor: Nenad Veličković

Odg. urednik: Svetozar Savić