iPhone X - Fejsil Rekognajz | Panorama | DW | 03.11.2017
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages
Reklama

Panorama

iPhone X - Fejsil Rekognajz

Novi revolucionarni iPhone X danas je stigao na tržište na kojem je potražnja višestruko veća od ponude, pa su cijene kod preprodavca i preko 2000$. Šta ga to čini tako posebnim? Evo jednog odgovora, iz prve ruke.

Ti si treći novinar kome ovo pričam, prva dva mi nisu vjerovala, ali su platili pive. Konobar, daj nam još po jednu… Gdje smo ono stali? Aha, zove mene buraz, pita na šta se javljam. Kažem ja na nokiju, ko i uvijek. A on to pita zato što mi svako malo pošalje onaj telefon s jabukom, on to tamo dobija jeftino, radi za njih, kaže sramota je od komšiluka, reće ljudi da mi je brat stipsa. A ja mu kažem nokija ti je isto što i golf dvica, neće te nikad izradit, osim ako sam nešto ne zajebeš. Kad odemo u ribu, pa zađemo u klanac, samo Fejsil imam signal, ovi drugi se mogu samo slikat s tim njihovim smrtfonima. Čujem mu ja po glasu da ne zove da me za telefon pita, al kuliram. A to što mi pošalje, prodam da namirim dug, ako podbaci kladionica.

Pita on mene bi li ja radio dva mjeseca u Americi. Kontam, zeza, al ne liči to na njega. Ja kad god sam ga pito da mi nađe neki kamion da vozim preko ljeta, on presavrne. Nema ti kod njega ništa nelegalno. Neće suho meso da nosi odavde, takav ti je to legalista. Nekad kontam, iz ove ti Bosne samo legalisti odlaze. Ne snalaze se ljudi ovdje.

Kažem ja bi, što ne bi, nije da ovdje imam nekog posla, ide ljeto, to je u maju bilo kad me nazvo. Ne pitam šta, znam da neću dugo izdržat, a zna i on. Odradiću par sedmica, da mu učinim, pa ću do Sentluisa, da malo obiđem raju tamo. E, tu sam se izradio. Tj. on me izradio, al sam sam kriv. To je bilo u utorak, a u petak sam već letio za Sanfrancisko. Normalno, niko mi na carini nije uzo pečenicu.

U autu mi je buraz objasnio da će taj posao bit dva mjeseca, i da ću imat ograničeno kretanje, i ograničene kontakte. Ja sam konto da on misli na to kolko mogu potrošit i da neću moć izlazit s posla kad mi prahne, pa sam potpiso. Nisam čito, šta ću čitat ugovor na engleskom, pedeset strana. Kontam, pročito je buraz, ne bi me zavalio. Znam da on to iz najbolje namjere. Kaže, trebaju nam baš takvi ko ti, sastavljamo tim iz cijelog svijeta. Kontam se ja u sebi, kakav tim, kladioničara, ribara, šanera… Momak, daj još dvije… Dobro, jednu… Gdje sam stao? U taksiju se vozimo, nas dva pozadi, vidim ja ne idemo u grad, nego na drugu stranu. Pitam ja jesu li to preselili. To kod njih nije ko kod nas, žive tri generacije u iste dvije sobe sto godina. Nego par godina, i seli se. Neko zbog posla, neko zbog hipoteke, neko što ne zna šta će od para. Kontam, buraz je garant ovo treće. Kad, kaže on, ne idemo kod njega, nego direktno u firmu. Utom nas eto na kapiju, kamere, rentgeni, ko da američku ambasadu ulazimo… I u podzemnu garažu…

Nikad ne izdaje

Nikad ne izdaje

Apartman, što jest jest, ko iz filmova. I bazen, i teretana, pun frižider, dvokrilni, i televizija, milion kanala, na pola njih sport. Da sam još koji mjesec osto, naučio bi pravila bezbola. A šta mi je poso bio, to ćeš sad čut. Buraz mi je bio ko neki trener u tom timu.

E, prva dva dana su me pregledali, uzeli su mi nalaze, snimili mi srce, pluća, glavu, to bi kod nas na Koševu čeko brat-bratu dvije godine da sve uradim.

I onda mi je buraz donio telefon. Ovaj što sad cijeli svijet priča o njemu, ajfon iks. Kaže, ja sam jedan od rijetkih koji ima privilegiju da ga ima u rukama. Nigdje na njemu puljke, broja, ni nalik na moju nokiju. A to ti je danas trend, manje slova, više slike. I djeca, kad pišu, to sam svojim očima vidio, ne pišu jebajiga, nego jbg. Još malo pa će se bosanski pisat ko arapski.

Kaže buraz haj ga otključaj. Ja uzmem, povučem prstom s lijeva udesno ko što sam vidio da on radi, ništa. Trehnem, ništa. On ga uzme, pogleda u njega, on se upali. Uzmem ja, kontam ima negdje neka puljka, počnem pritiskat, nema gdje nisam, ništa. On se smije. Kažem ne može na silu. Kaže, okreni telefon prema meni. Ja okrenem. On opet pogleda u ekran, ovako, telefon se upali. Ja zinuo. On sav procvjeto. Kaže, to je novi telefon, koji sam prepoznaje gazdu. Ko cuko, kažem ja, i sjetim se Bobija, kako počne lajat kad me skonta da dolazim. Ja ni u ulicu nisam ušo, a on kevće od radosti. Kontam, ko će sad htjet imat cuku, pored ovakvog telefona. A buraz kaže da testiraju taj program na blizancima, i zato je mene pozvo. Jer smo nas dva blizanci. Ne bi niko reko na prvi pogled, zato što sam ja život posvetio tome na ličim na šupka, ali dok nas je stara isto oblačila, ja sam sve petice iz matematike imo jer je on umjesto mene odgovaro. Kaže, poso će mi bit da skontam kako da prevarim telefon. Ako skontam, razvaliću se od para, kaže. I ostavi mi telefon.

Kako on na vrata, tako ja u banju. Obrijem se, namirišim, počešljam da ličim na njega, otvorim ormar, uzmem iz ormara odijelo, vežem kravatu… Jedva nekako. Jarane, ne bi ti ja poslanik u parlamentu bio za tri puta više para nego što ovi s kravatama sebi navuku. Oni misle, ako je od svile, da nije halka oko vrata. Konobar, daj nam još po jednu. Neka, ja ću…

Završim, stanem pred ogledalo, pljunuti buraz. Stanem pred telefon, ništa. Kontam, u pogledu je fol. Moraš gledat na njegov način. Ono, fino, ljubazno, ko da si mu najrođeniji, a u glavi samo računa kakvu korist može od tebe imat. Namjestim ja taj pogled, ne bude mi teško, takvih ti je pogleda puna čaršija. Jok.

Tako sam se zamlatavo nekolko dana, nema šta sve nisam pokušo. Zamračim, kontam možda ga u mraku prevarim. Džaba. Okačim ga na zid, pa iskočim pred njega. Ništa. Stavim ga u frižider, kontam popustiće kad mu se smrzne guzica, ništa. A ekipa se gore upišava od smijeha. To mi je buraz poslije rekao da su me sve vrijeme snimali kamerama. Zato nisam nikom ovo dosad pričo, jer je reko da će pustit to na internet, ako progovorim. A drugo sve osim toga prva liga. Hamburgeri ovoliki. Nema kakav sok ne puštaju kad zagrizeš. A tek biftek. Tačno mi žao došlo ovog našeg svijeta što ne vidi dalje od ćevapa. I bazen. Čak je nekih koka bilo, al jebalo me to što nisam znao engleski.

Kad je prošlo tih nekoliko dana, dođe buraz zadovoljan. Kaže, dobiću sad ja svoj telefon. Da vidimo hoće li on moć njega prevarit. I tu mi on pokaže kako se telefon nauči da prepoznaje facu. Uključiš ga, kad se tek dobije otključan je, to da te po faci poznaje, to je opcija, ne moraš ako nećeš. Ali je sigurnije, kaže, 20 puta, nego otisak prsta. Kaže, ima u telefonu projektor neki, ovolipacni, koji ti projektuje neke tačke na facu, 30.000 tačaka, i onda to preračuna u neku zajebanu formulu, i ta ti je onda formula šifra. A moraš ga gledat u oči. Tojest u taj projektor. I mora ti lice bit otkriveno. Možeš imat bradu, ali ne možeš masku. Hidžab, nikab, nindža, to ne može. Tako da će se to ovi naši nesvrstani u Abu Dubaiju slabo kupovat.

I pokaže on meni kako se s tim radi. Ne treba neka velika pamet. Staneš, on te snima, pa ti kaže haj još jednom, pa ti još jednom, pa malo s ove, malo s one strane, nije malo 30.000 tačaka, treba ih tolko pronać na faci. Snimimo, stane on pred ekran, al onako, ko preko volje. Ko da mu nije ni stalo da se otključa. I fakat, telefon ništa. A kad ga ja okrenem prema sebi, upali se, u sekundi. Meni srce ovolko. Kolko puta me neki jaran nije prepozno, osjeti se čovjek ko posran, kad gledaju u njega a ne vide ga. Ima onaj jedan književnik što svraća kod Hadžibajrića, pet puta se sa mnom upoznaje ko da me prvi put vidi. Zadnji put kažem ja njemu znamo se, već smo se upoznali, pita on odakle, kada, kažem ja prvi put kad je on meni i burazu bio načelnik u izviđačima. Kaže on buraza se sjeća odlično, a mene je skroz zaboravio.

A buraz mi ostavi telefon i kaže da imam u njemu račun, eplpej ti se to kaže na engleskom, a na računu dolare, da mogu kupovat preko interneta… To ti ne engleskom zove amazon… Tri dana mi je trebalo da skontam kako radi, al šta god sam htio da kupim, ne šalju u Bosnu. Konobar! Isto.

E, treći dan padnem na testu. Odem na bazen, a tamo ona jedna koka počne nešto obigravat oko mene, pa obriši je, pa namaži je, pa da se slikamo skupa, pa s njenim telefonom, pa s mojim, to se zove selfi, kad sam sebe slikaš ovako. Pita, možel ona slikat mojim telefonom. Kontaš? Na bazenu. Možeš imat ovoliku čundaru, al ako ti je telefon bezveze, nijedna te mlađa koka neće pogledat. Došo vakat, moš se slikat s nokijom. U nje isti telefon ko u mene, valjda je i ona zamorče ko i ja. Slikamo se, ja skočim, preronim bazen, izronim, nje nema. Izađem, telefon stoji gdje stoji. Ja da ga upalim, on ništa. Unesem mu se u ekran, Ništa. Osušim kosu, obrišem lice, smirim se, opet, jok. Kontam, istrošila se baterija. Stavim ga na onaj tanjir da se napuni, probam ponovo, ništa. Utom idu buraz i ona cura, smiju se. Kaže buraz osto sam bez para, i svih podataka, dok me cura slikala, otključo se telefon, ona mi ostavila svoj, a uzela moj otključan, jebaji ga.

Vrate oni meni moj telefon, kaže buraz da je njima sigurnost važna, ali da ne mogu ništa ako je vlasnik telefona glup ili naivan. Biva to ko ja. Kontam, neš me više izlevatit. Vratim se u apartman, ljut ko puška. Znači, sve ti u telefonu, telefon se na facu otključava, nijedna druga nego tvoja ne može ga otključat, ne može slika, ne brat blizanac, al šta ako te ufate dva lopova za glavu, i stave telefon pred nju? Znači, moraš imat jednu facu za ljude, a drugu za telefon. I poništim ja ono prvo snimanje, kažem da me snimi opet, al sad zaškiljim na jedno oko, iskrivim usta, dignem obrvu, isplazim malo jezik na stranu. A sve to plakaru, da mi se kamermani opet ne smiju. Stanem pred njega s običnom facom, upali se. Stanem s iskreveljenom. Isto. Ne moš ga zajebat. Al to znači da ne moš ni lopove. A ne moš ni policiju. Što smo se kreveljili, kreveljili smo se. Ne znam jesi vidio reklamu za telefon. Kaže: reci zdravo budućnosti. Ja sam joj reko vozdra. I njoj i burazu. Bolje u sadašnjosti bit budala nego u budućnosti zamorac, jel tako? Kad sam skonto da me neće pustit prije roka, napio sam ga. Jest bio jači u matematici, ali nije u piću. Kad se oduzeo, uzo sam mu propusnice i ključeve od auta, i ufatio se noge. Sreća na kapijama još rade ljudi a ne ajfoni. Mahnuo ja njima, mahnuli oni meni, i bog te veselio. Sutra se ljutio, al ga snaha smirila, nagodili se da letim isti dan nazad u Bosnu, i evo me. Halalio sam mu i pare i tih deset dana.

Zove neki dan, sad kad su pustili telefon u prodaju, kad više nije strogo pov, da mi pošalje jedan. Najeftiniji košta hiljadu dolara. Kontam, što da ga ne pošalje? To je u kaemovima hiljadu eura.

 

Preporuka redakcije