„Problem je jednostavno riješiti – da Srbija prizna Kosovo“

DW: Šta mislite, šta je problematično u tome kako Ričard Grenel vodi pregovore između Srbije i Kosova? Prilično oštro ste ga kritikovali, u članku za Forin polisi objavljenom u junu.

Edvard P. Džosef: Glavna stvar je što je odustao od bilo kakvih ozbiljnih napora da se riješi spor. U poslednjim intervjuima je rekao: „Nećemo se baviti političkim pitanjima, već samo ekonomijom". Kao što sam napisao u svom poslednjem članku, američki pregovarači gotovo religiozno vjeruju u moć ekonomije da, kako kaže Grenel, promijeni dinamiku. Razlog zbog kojeg to nazivam religijom jeste taj što ljudi pritom moraju da vjeruju u stvari kojih nema, za koje nema dokaza. Kada se bavimo pitanjima politike, pokušavamo da koristimo empirijske dokaze. Ako pogledate Balkan, jednostavno nema dokaza za tu teoriju.

Tako su oni (Grenel i SAD) odustali od pokušaja da se nose s teškim izazovom, a to je priznanje Kosova od strane Srbije. Dok se to ne učini, neće biti ni velikog ekonomskog napretka. To je razlog što su stvari toliko komplikovane – Kosovu se uskraćuje odgovarajući međunarodni legitimitet. Ono nije u mogućnosti da nastavi na najboljem reformskom putu koji je ikada stvoren, a to je proces pristupanja EU. Drže ga u tom stanju, a to je veoma nezdravo. To je veoma loše za Evropu i veoma loše za Njemačku da ima u blizini takvu državu.

Takođe, Ričard Grenel se miješao u unutrašnju politiku na Kosovu da bi srušio izabranog premijera koji ima reputaciju da radi upravo ono što Njemačka želi od država na Balkanu: da se bore protiv korupcije. Umjesto da sarađuje s premijerom Kurtijem na izgradnji borbe protiv korupcije, Grenel ga je svrgnuo, jer je smatrao da on nije bio dovoljno fleksibilan u stvarima koja su Grenelu važne – što znači da Kurti nije htio da učini ustupke Beogradu. To je još jedan razlog zbog kojeg je Grenel zaslužio kritiku: tražio je od Kosova, slabije države, da popusti, da bi smirio jaču državu, Srbiju. To je vrlo nezdrava i glupa stvar. 

Zašto ste toliko skeptični prema Grenelovom pristupu „prvo ekonomija"? Pregovori traju više od 10 godina, bez mnogo uspjeha, pa zašto ne isprobati ovaj drugačiji pristup?

To je pošteno pitanje. Postoji nekoliko razloga. Naravno, ekonomski razvoj i rast u regionu je dobra stvar. Balkanu je ekonomski razvoj neophodan da bi se zaustavio odlazak stanovništva. Ali nije sigurno da će Grenel ovim ekonomski mnogo postići, jer opet, glavna prepreka ekonomskom rastu jeste činjenica da posebno Kosovo ne može da pristupi EU. Ekonomski rast se dobija kada se započne taj proces, to je ono što investitori traže: znake stabilnosti i vladavine zakona.

Ima tu još problema: činjenica da su dvije ekonomije veoma različite. Uporedio sam to sa nedavnim razvojem između Ujedinjenih Arapskih Emirata i Izraela. Te dvije ekonomije hoće da trguju jedna s drugom, to je bio veliki dio podsticaja! Njihove ekonomije su vrlo izjednačene. Odlično se dopunjuju. Sa Srbijom i Kosovom to nemate. Kosovo je mnogo manje, ima najveći trgovinski deficit u regionu. Šta to znači ako uklonite sve trgovinske barijere, ko će imati koristi? Srbija, jača zemlja. A trgovinski deficit na Kosovu zapravo bi mogao da se pogorša.

A kada se radi onako kako to radi Trampova administracija, bez insistiranja na vladavini zakona, šta dolazi zajedno sa tom infuzijom novca? Korupcija! To se vidjelo i na drugim mjestima, poput Avganistana. U Srbiji je korupcija strašna, a pod Vučićem je postala još mnogo gora. Tako da, naravno da bi ekonomski rast bio sjajan, ali: pod jedan – nismo sigurni da će se to dogoditi, pod dva – to bi moglo da pogorša neke postojeće ekonomske probleme, i pod tri – time se neće učiniti ništa da se Kosovo nađe na putu ka svom legitimitetu.

Još jedna važna stvar koju ljudi treba da shvate: ovo zapravo nisu pregovori. Ovdje je potreban samo jedan glavni ustupak, i treba da ga učini Beograd – da prizna Kosovo. Kosovo, naravno, oni bi tu i tamo mogli da učine neke stvari koje bi to olakšale. Ali ovdje je zaista sve na jednoj strani. Riječ je o tome da Beograd prizna Kosovo. 

Ali Beograd nema pravi podsticaj za to. Jedini podsticaj koji ima jeste pridruživanje EU. Pa zašto taj podsticaj ne funkcioniše? Jer više niko zaista ne vjeruje da EU zaista želi ove zemlje. A čak i ako je EU spremna da ih primi, Srbija je veoma daleko. Zatvorili su samo dva od 35 poglavlja.

Poslednji problem jeste odnos sa Rusijom i Kinom. I zato je kompletan taj region mnogo veća briga za Evropljane i Amerikance nego što je bio. Umjesto da čini sve što je u njegovoj moći da se pridruži EU, Vučić to ne radi, jer sklapa velike ekonomske poslove sa Rusijom i funkcioniše kao „strateško sidro" Kine u regionu. Šta mislite, s kim tip poput Vučića, koji je autokrata, voli da posluje? S Kinom i Rusijom, jer ne postavljaju puno pitanja o korupciji, ne postavljaju pitanja koja Nijemci vole da postavljaju. 

Čitav problem leži u Beogradu zbog odbijanja da prizna Kosovo. Pa, šta će se dogoditi u petak, kada se sve završi i kad se obavi slikanje sa Trampom? Kakvu slika će ostati? O, vidi kako je lijepo što se Aleksandar Vučić i Avdullah Hoti rukuju i napreduju. Vučić će se vratiti u Evropu na sastanak u Brisel u ponedjeljak s pečatom odobrenja Bijele kuće. On i Hoti, kao partneri za mir. Za EU će biti mnogo teže da izvrši pritisak na Vučića nakon ovog sastanka. 

Kako vidite saradnju SAD i EU po pitanju Srbije i Kosova?

Ako poslušate šta je sam Grenel rekao, on kaže da SAD nisu uključene u ono što rade Evropljani. Pomoći ćemo, možda, ako nas pitaju. A Miroslav Lajčak, specijalni predstavnik EU za dijalog Srbija-Kosovo, je rekao „SAD su nas samo obavijestile o tom sastanku, ali nas nisu konsultovale o tome šta rade." Čini se da nijedna strana nije baš jako zainteresovana za puno saradnje.

Kakve rezultate očekujete od sastanaka u Vašingtonu u petak i u Briselu u ponedjeljak?

Ovdje u SAD je vrlo vjerovatno da će se dogovoriti o nekim infrastrukturnim projektima. Moglo bi ih biti nekoliko, neki od njih čak mogu biti prilično veliki. Mogli bi se baviti nekom spornom privrednom imovinom na Kosovu, a moglo bi biti riječi i o trgovini uopšte.

U ponedjeljak u Briselu će nastaviti sa onim što Lajčak pokušava da pokrene s mrtve tačke, poput problema nestalih osoba. Takođe će se baviti ekonomskom saradnjom. Očekujem da nastave tamo gdje su stali. Mislim da će u Briselu biti pod pritiskom da pokušaju da se uklope s onim što su uradili u Vašingtonu, pa će možda pokušati i da postignu neki vidljivi napredak ili dogovor. Ali ono što ne očekujem, jeste da će biti riješen problem – koji je vrlo jednostavno riješiti: da Srbija prizna Kosovo.

A kako bi SAD mogle da doprinesu stvarnom rješavanju tog, kako ga nazivaju, „zamrznutog sukoba"?

Ne volim taj izraz, jer sugeriše da je sukob trajno zamrznut. Ali on to nije i ne mora biti iz razloga koje sam naveo. Potpuno je odmrznut, a ovo je ono što ljudi moraju znati: Ovaj sukob se rješava preko noći ako četiri zemlje EU priznaju Kosovo, a to su Španija, Slovačka, Rumunija i Grčka. To su zemlje EU! NATO saveznici! Od njih se ne traži nemoguće. Od njih se traži da urade ono što su uradili ostatak EU i ostatak NATO.

SAD i EU bi mogle da se pozabave pitanjem njihove rezervisanosti. Tada bi se ružni, negativni uticaj Rusije umanjio, region bi se stabilizovao i to bi bilo dramatično poboljšanje. 

To je zato što ako ove četiri zemlje priznaju Kosovo, ono bi moglo da započne proces pridruživanja NATO, zar ne?

Baš tako. Jedini razlog zbog kojeg Beograd to može da blokira, jeste taj što Srbija ima podršku Rusije i Kine u Savjetu bezbjednosti UN. Ovo sada (sastanak u Vašingtonu) je pozorište. Vučić pokazuje Lajčaku i Merkel i Makronu „O, ja zapravo učestvujem!" Ali to nije tako. Pregovori se vode oko priznanja, a on je rekao da to neće učiniti. Štite ga Rusija i Kina. To je ono što moramo razbiti, a sve što nam stoji na putu su četiri zemlje EU koje treba da kažu „Da".

Šta je tu interes Vašingtona? Čini se da je to mali problem u poređenju s drugim fokusima spoljne politike SAD poput Kine, Irana ili Bliskog istoka.

Balkan nije samo evropski problem. Evropa to ne može sama. Dokazano je da najbolje funkcioniše kada postoji jaka transatlantska saradnja. Interesi SAD u tom regionu rastu. Oduvijek smo imali interes da stabilizujemo taj region kako ne bi bio problematičan, kako ne bi bio izvor međunarodnog kriminala, korupcije, potencijalnih terorističkih kanala i njihovog finansiranja i svih vrsta problematičnog ponašanja. To ne želimo ni u Evropi.

Imamo sve veći interes zbog prijetnji Rusije, Kine i Turske. Njihovo prisustvo i njihov uticaj veoma su problematični na Balkanu i u širim dijelovima Evrope. A mi imamo još snažniji interes da se odupremo ruskim pokušajima stvaranja raskola i osvajanja. Rusija je uključena u stvaranje raskola u našoj sopstvenoj politici ovdje u SAD. Rusija je vrlo ozbiljna međunarodna pretnja. A Kina je sve veća međunarodna prijetnja. Dakle, imamo sopstvene interese da se borimo protiv zloćudnog ruskog i kineskog uticaja čak i u drugim dijelovima svijeta, ne samo na Balkanu.

Naš interes je stabilna demokratija. Naš interes je istina, činjenice, mediji koji su slobodni i ne bljuju dezinformacije. Nas zanima vladavina zakona. Nama su u interesu stabilni odnosi sa zemljama koje ne podstiču kontinuirano nacionalističke sukobe i ne podižu tenzije i ratuju. Sve to je naš i interes i taj interes raste zbog sveukupnih izazova i prijetnji Rusije, Kine i Turske i zbog posebne uloge koju te zemlje danas igraju na Balkanu.

Ti sukobi na Kosovu započeli su 1999. Sada je 2020. Zar nije vrijeme da zatvorimo to poglavlje? To je pomalo suludo – dijelovi Evrope još uvijek se bore sa sukobima iz osmanskog doba. Ne samo da je suludo, već je i opasno. Tako da se više ne možemo zavaravati sa pozorištem, pretvarajući se da postoji proces koji nije stvaran.

Edvard P. Džozef je više od desetak godina radio na Balkanu, između ostalog bio je i na funkciji zamjenika šefa misije OEBS na Kosovu 2012. Viši je saradnik i vanredni profesor u Školi za više međunarodne studije Džons Hopkins.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android