Bojkotujem, dakle postojim

Ponovo je glasno u Maroku - ponovo se protestuje. Baš na dan parlamentarnih izbora, ljudi, prije svega mladi, radije izlaze na ulice, nego na glasanje.

„Za mene je potpuno besmisleno da izađem na izbore. Naši političari su svi lažovi i prevaranti!“

„Uvek su isti ljudi na vlasti - ništa nisu uradili za nas, apsolutno ništa!“

Pokret „20. februar“ poziva na bojkot izbora. „Onaj ko ostane kod kuće na dan izbora, nije nepolitičan i nije izdajnik otadžbine - upravo suprotno“, kaže Najib Čauki, jedan od vođa tog pokreta. U Tunisu su ljudi svojim glasovima promijenili sistem, ali u Maroku je drugačije.

„Novi ustav ne garantuje pravu podnelu vlasti“, kaže Čauki. „Osim toga, ne vnerujemo da će ovi izbori proteći slobodno i transparentno. Sistem je korumpiran, stotine boraca je u zatvorima, mnogi su mučeni. Kraljevi ljudi budno paze da palata zadrži moć i uticaj. Dakle, zašto glasati? Naš je moto: bojkotujem, znači postojim!“

Demokratija na stendbaju

Pri tom je za demokratski pokret godina i u Maroku dobro počela. Jasmin tunižanske revolucije zamirisao je i u toj monarhiji. Kralj Mohamed VI je u svom govoru od 9. marta reagovao na pritisak ulice. Novi ustav, koji je ljetos usvojen referendumom, ograničava moć monarha. Ubuduće će za premijera morati da imenuje kandidata najjače partije.

Ali, pokretu „20. februar“ to nije dovoljno. Kralj ostaje vođa vjernika, šef armije, najviši biznismen i kreator spoljne politike. Osim toga, i nadalje može da raspušta parlament i ometa pravosuđe. Politikolog Mohamed Darif kritikuje demonstrante da prebrzo zahtjevaju parlamentarnu monarhiju. Ali, on takođe kaže: država ne može da guši mirne proteste. Ustav Maroka je ništa drugo do alibi za „demokratiju na stendbaju“:

„Novi ustav je nedemokratski. Dokumentuje prelaz u pravcu demokratije - ni manje ni više. Ako sada pođe za rukom da birači glasaju, ako partije budu uvjerljive, možda bi onda za četiri-pet godina mogao da bude usvojen bolji ustav“, kaže Darif.

Upravo je to problem. Mnogi Marokanci odavno su razočarani u više od 30 stranaka. Mnoge partije imaju, kako se govori, tijesne veze sa palatom - i spremnost da po svaku cenu šuruju sa moćnima. Opšte je prihvaćeno vjerovanje da su loši izgledi da se dosadašnji „parlament-vitrina“ preobrazi u pravu demokratsku instituciju i da će nepotizam najednom prestati da postoji.

Dobre šanse partije PJD

„U Maroku je politika ništa drugo do put do bogaćenja. To želimo da promijenimo“, kaže generalni sekretar islamski orijentisane partije PJD Abdelilah Benkirane: „Želimo da povratimo povjerenje. To je moguće samo ako se brinemo o privredi. Ako sprovedemo reforme, da bi ljudi imali posao, obrazovanje, pristojne bolnice. I da bi Maroko jednoga dana postao demokratska država.“

Do sada je PJD važila kao reakcionarna partija, ali sada žele da se pokažu kao eksperti za ekonomiju i kao jedina, čista alternativa. Žele da pridobiji i glasove sekularne elite - baš kao i islamistička partija „Enahda“ u Tunisu. PJD ima dobre šanse da u petak (25.11.) postane najjača politička snaga u parlamentu.

Jedno je sigurno: Marokanci hoće nove ljude i nove koncepte. Maroko je u arapskom proljeću izabrao poseban put - i dospio je na važno raskršće. Parlamentarni izbori pokazaće da li će Marokanci skrenuti u ulicu demokratije ili u ćorsokak.

Autori: Aleksander Gebel / Ivana Ivanović

Odgovorni urednik: Svetozar Savić