Šta znači „lojalnost“?

Angela Merkel, obično udaljena od svakodnevnih debata i preganjanja, ovaj put nije ćutala. Već nedeljama političari njene Hrišćansko-demokratske unije (CDU) upozoravaju da Nemačka više ne može biti sigurna u „lojalnost“ svojih građana turskog porekla. Ministri unutrašnjih poslova saveznih pokrajina čak su pominjali i predlog da se sasvim ukine dvojno državljanstvo koje je i sada dozvoljeno samo u izuzetnim slučajevima. Merkelova je o temi rekla: „Od ljudi turskog porekla, koji već dugo žive u Nemačkoj, očekujemo da razviju visok nivo lojalnosti prema našoj zemlji.“

I tako je među političarima, komentatorima novina i građanima krenula nova runda iscrpne debate u kojoj ni pojmovi nisu kako valja definisani. Šta znači biti „lojalan“ nekoj državi? Da li je dovoljno poštovati zakone i demokratski poredak zemlje? Ili se, možda, traži da se tokom fudbalskih prvenstva svi ogrnu u nemačke umesto u turske zastave? Paul Cimjak, predsednik omladine CDU, na to ima odgovor: biti lojalan znači govoriti nemački, poštovati zakone, „osećati pripadnost u na kraju reći: da, želim da budem Nemac jer ovde živim generacijama“.

„Šta još hoće od nas?“

„Apsurdno i populistički“ – tako o rečima Merkelove govori Ajse Demir iz rukovodstva Turskog udruženja Berlin-Brandenburg. „Kako bi moliću trebalo da se meri lojalnost? Tako što neko mora da se izjasni protiv Erdogana?“, pita ona. Njeno udruženje izbegava da se izjašnjava o političkim opcijama, ali važi za liberalno. Demir posebno kritikuje pretnju o ukidanju dvojnog državljanstva. „Šta mislite, šta se sada dešava u glavama mladih ljudi koji imaju dva pasoša?“ Onda njen glas postaje tiši: „Time se postiže upravo suprotno od onoga što se želi postići.“

Debata je počela posle propalog puča u Turskoj sredinom jula. Tada su na ulice nemačkih gradova izašle hiljade građana turskog porekla u znak protesta zbog puča i u znak podrške Erdoganu. Sve je, u masovnijem izdanju, ponovljeno krajem jula u Kelnu kada je demonstriralo nekoliko desetina hiljada ljudi. Taj skup organizovala je Unije evropsko-turskih demokrata, udruženje koje se prema tumačenju nemačke vlade „lobira“ za račun turske vladajuće stranke AKP.

Zamenik predsednika te unije Fatih Zingal odbacuje tvrdnje da unija služi kao megafon turskog predsednika Erdogana u EU. „Mi smo interesno udruženje svih Turaka koji žive u Evropi.“ Kaže da je debata o dvojnom državljanstvu „šamar svim ljudima turskog porekla“. Većina njih je odlično integrisana, dodaje Zingal. Njegovi su zemljaci, podseća, dali ogroman doprinos izgradnji Nemačke u godinama privrednog čuda. „Čovek mora da se zapita: šta još hoće od nas?“

Kurdska iskustva

Šta kažu oni o kojima je ovde reč? Tulaj Satilmis takođe nema razumevanja: „Angela Merkel ne bi trebalo da brine. Ljudi koji ovde žive isto hoće svoj mir“, kaže ova žena dok sa mužem Aladinom šeta pijacom u berlinskoj četvrti Nojkeln. Taj deo grada naziva „Malim Istanbulom“ jer se kod tezgi sa sitnicama, odećom i povrćem uglavnom čuje turski. Užurbano je, tesno i glasno, ali „nema ovde nikakvih problema“, dodaje Aladin.

Prodavačica marama sa obližnjeg štanda dobacuje: „Pet dana sedmično sam za tezgom i još nisam videla da se zbog Erdogana ili puča desilo išta više od kratke svađe.“ Tu se, dodaje prodavačica, naduvava problem koji ne postoji. Mesut Hadž razgleda robu, ali i on ima nešto da kaže: „To nas nervira, ti stalni zahtevi! Mislim da su ljudi dovoljno lojalni.“

Doduše, Kurdi će ovde reći nešto drugo. Recimo jedna žena iz berlinske četvrti Krojcberg koja ne želi da joj se ime objavljuje. Kaže da trpi uvrede berlinskih Turaka ako na njenoj tašni primete amblem u bojama kurdske zastave. Atmosfera je zatrovana od pokušaja puča, a Erdoganove pristalice denunciraju svoje protivnike, dodaje ona. Pročitala je medijske izveštaje prema kojima su u Nemačkoj hiljade informanata turske tajne službe. Zato ima razumevanja za reči kancelarke: „Kako sam ja razumela, to znači da se treba bolje prilagoditi i poštovati i prihvatiti druge ljude onakvim kakvi jesu.“