Šta znate o svom glasu?

„Naučnici su“, piše Frankfurter algemajne cajtung, „otkrili da od sveukupnog utiska koji ostavljamo na sagovornike, samo 7 odsto čini sadržaj, 55 odsto čini izgled, a 38 odsto – glas. Istraživanje austrijske Mreže naučnika za istraživanje glasa i govora pokazalo je da 91 odsto ispitanih poslodavaca daje prednost kandidatima koji imaju prijatan glas i način govora. I pored toga, nema dovoljno objektivnih kriterijuma na osnovu kojih bi mogla precizno da se proceni uloga glasa u karijeri.

No, jedno je pouzdano utvrđeno, kaže autorka studije, Helena Karmasin: „Dobar utisak ostavlja onaj čiji glas deluje sigurno; onaj ko svoj glas ume da vodi, usmerava, da njime fleksibilno raspolaže. Srednja visina tona koja ima dovoljnu punoću ima prednost pred visokim ili naglašeno dubokim glasovima“. „Stisnuti ravni glasovi iritiraju i zamaraju slušaoce“, prenosi Ingrid Amon, autorka knjige „Moć glasa“: „previsoki ili preduboki glasovi deluju takođe stresno i predstavljaju napor za slušaoce. Monoton govor stvara dosadu i odvraća pažnju od sadržaja izgovorenog“.

Monika Klinger, jedna od naučnica iz pomenute Mreže, posebnu važnost za razvoj suverenog glasa pridaje – pevanju. Pevanje pod zadatim uslovima na treningu pomaže da se nauči pravilno disanje ’iz stomaka’, ali i pravilno držanje tela i postavljanje vilice. Klingerova kaže da njeni klijenti često imaju pogrešno držanje tela. Ono proizilazi iz nesvesnog stava odbrane pri suočavanju sa životnim stresom. Na primer, mnogi ljudi često neprirodno podižu ramena kako bi nesvesno štitili vrat, a takva zgrčena poza im služi kao neka vrsta štita u stalnoj borbi sa problemima na radnom mestu.

Jedna od najvažnijih komponenti uspešnog baratanja sopstvenim glasom jeste – disanje. „Onaj ko želi da govori dobro, mora kontrolisano da ispušta vazduh i brzo da ponovo dođe do njega“, objašnjava Monika Klinger: „dobro se diše onda kada se to disanje ne čuje“. Naučnici podsećaju da veliki broj ljudi zaboravlja da diše duboko i pravilno. Za neometan govor veoma su važne kratka faza udisanja i duga faza izdisanja. No, ni najpravilnije disanje ne pomaže ukoliko artikulisanje glasova nije pravilno: zato i njega treba uvežbavati. Jedna od vežbi koje se preporučuje početnicima radi se tako što se sekutićima zagrize plutani čep, pa se sa tim čepom među zubima glasno – i što je moguće jasnije – čita neki tekst. Zatim isti tekst treba pročitati bez čepa među zubima.

Evo šta je još važno znati, poručuje trener glasa iz Frankfurta, Zilke Reners:

• Mnogi ljudi govore prebrzo, ’upumpaju’ u sebe previše vazduha i onda nastoje da što duže koriste to jedno ’punjenje’. Zbog toga najčešće govore ’bez tačaka i zareza’ i deluju kao da su bez daha;
• Mnogi govore nejasno, sa premalo varijacija u boji glasa, i podižu intonaciju na kraju rečenice i onda kada ne postavljaju pitanja. To ostavlja utisak nesigurnog govornika, jer slušalac ima utisak da je u izgovorenom ostalo nešto nejasno i ’otvoreno’;
• Muškarci često potiskuju osnovni ton svog glasa naniže, a žene naviše, tako da ni jedni ni drugi ne govore svojim prirodnim tonom. Veliki broj govornika stiska zube, ne otvara dovoljno usta i ne zateže telo u dovoljnoj meri.

U nastavku: Kako se poboljšati?

Kako se poboljšati?

• Pred izlaganje treba bar jedno ispustiti vazduh kroz usta kao kroz ventil; ’dah’ će se dopuniti sam od sebe;
• vežbati izgovor neke poslovice tako što se posle svake celine koja ima neki smisao napravi pauza i spusti glas. Preporučuje se izreka Konrada Lorenca: Što se reklo, ne znači da se i čulo // Što se čulo, ne znači da se i razumelo // Što se razumelo, ne znači da je i tačno // itd.
• ispraviti se na stolici, stopala čvrsto priljubiti uz pod, uspostaviti volumen. Staviti ruku na srce i – govoriti. Što su vibracije osetnije, glas ima veći volumen, a kada je tako, znači da govorimo ’iz grudi’, iz dubine ubeđenja;
• izgovoriti neki citat – stisnutih zuba. Posle toga imitirati zevanje, proširiti pristor u grlu, pa zatim ponovo izgovoriti isti citat, uz koncentraciju na pravilno formiranje svakog samoglasnika i suglasnika; pratiti kako se glas menja (nabolje, nadamo se);
• naduvan balon držati pred licem, pa ga polako udaljavati od sebe uz glasno izgovaranje glasa ’mmmmmm’ i izdisanje kroz nos; osetiti vibriranje balona, pratiti razleganje sopstvenog glasa u prostoru;
• slušati kolege, klijente, ljude u neposrednoj okolini, i analizirati njihov govor: šta u njemu doživljavamo kao prijatno? Koga rado slušamo i – zašto?

Pripremio Saša Bojić

Odg. urednik: N. Jakovljević