Čovek koji vlada zemljom, a nije premijer

S braćom Kačinjski vezuju se čak tri neočekivana događaja: pre deset godina braća blizanci, Leh i Jaroslav Kačinjski, postali su – jedan predsednik, a drugi premijer Poljske. Četiri godine kasnije, predsednik Leh Kačinjski poginuo je u padu aviona na putu za Rusiju zajedno sa još 95 svojih sunarodnika. A pet godina nakon toga, Jaroslavu Kačinjskom pošlo je za rukom da postane vladar Poljske, bez da je preuzeo bilo kakvu državničku dužnost. Kao predsednik stranke „Pravo i pravda" (PiS) ubacio je u trku za položaj premijerke Beatu Šidlo, političarku koja je do tada jedva da je ikome bila poznata, ali koja je bila njegov verni „stranački vojnik".

U julu je svoju partiji „dozvolio" da ga ponovo izaberu za predsednika stranke. Na kraju je 99 odsto glasova bilo za Kačinjskog, a onih par glasačkih listića protiv njega, prokomentarisao je ovako: „to je dokaz da mi i u stranci imamo neku vrstu demokratije".

Tako je Kačinjski potvrđen kao siva eminencija aktuelne poljske vlade. Svi znaju da se važne odluke bez njega ne donose. Još 2015. se pobrinuo za to da, ako je i bilo sumnji u to da li bi na neko ministarsko mesto trebalo da dođu „jastrebovi" ili pomirljivi „golubovi", redovno budu imenovani borbeni i nacionalno-konzervativni „jastrebovi".

Njegov uticaj i danas je uočljiv svuda: ako se odlučuje o nekom važnom položaju, na primer o mestu direktora televizije, kandidati ne hodočaste u kabinet premijerke, već u sedište stranke „Pravo i pravda" u Varšavi. U međuvremenu, ta zgrada ne privlači samo one željne karijere u toj zemlji, već i demonstrante i nezadovoljnike politikom koju vodi Poljska. Ali svemoćni predsednik stranke u tom slučaju ne razgovara s demonetrantima.

Vođa bez premca

Kako se Jaroslav Kačinjski uopšte izborio za takav politički položaj, iako se već govorilo da je on „politički mrtav"? Loš je govornik, ne snalazi se s ulizivanjem, svoje sagovornike rado drži na distanci, vodi povučen život samca. Ali njegovi tvrdi stavovi i sirova harizma deluju i na birače i na njegove stranačke sledbenike.

Kad je poginuo njegov brat, koji je bio i njegov najbliži saradnik, mnogi su ronili suze. Ali ne postoji snimak na kome se vidi da Jaroslav Kačinjski plače. Delovao je odlučno. Odmah je otputovao na mesto nesreće. Kada je ruski predsednik Vladimir Putin tamo hteo da mu izrazi saučešće, Kačinjski je odbio da s njim razgovara. Njegove stranačke kolege kasnije su tvrdile da je u trenucima kada je čitava Poljska bila šokirana, od velike pomoći bilo to što su imali takvog „čvrstog vođu".

Danas jesi, a sutra...

Taj „čvrsti vođa" odlično zna da može da računa na nacionalističke, konzervativne i „dobre katolike" u Poljskoj – ali da kod ostalih izaziva nepoverenje. Zato je u prvi plan gurnuo donekle umerenu Beatu Šidlo koja je pre godinu dana uspela da postane premijerka. Pet meseci pre toga još jedna „figura" Jaroslava Kačinjskog, Andžej Duda, postao je predsednik zemlje.

Mediji u Poljskoj nagađaju koliko Duda uopšte ima prostora da donosi bilo kakve odluke, kao i to koliko će dugo Šidlo ostati na mestu premijerke. Stranački vođa za nju je rekao da „mora da se dokaže", a u njenoj vladi je očigledno „previše bučno" za ukus jaroslava Kačinjskog. Jedan visoki zvaničnik stranke u poverenju nam je odao: „Za Kačinjskog svi ti sporovi oko nadležnosti unutar vlade deluju kao haos. Zato ozbiljno razmišlja da li da ipak on lično postane premijer."

Ako si lojalan, diploma nije važna

Ove godine Poljska se promenila. Kaćinjski i njegovi sledbenici uporno produbljuju jaz među građanima. Prema njihovom mišljenju, svi koji se usprotive njihovoj politici su „komunisti i lopovi". Ako je nešto loše, to je onda uvek „stara sprega postkomunista i liberala" koji su krivi za sve. Zato vode nesmiljenu borbu protiv opozicije i protiv Ustavnog suda koji stranku i Kačinjskog pokušava da podseti da postoji i nešto što se zove demokratija. To je otišlo sve dotle da je i Evropska komisija pokrenula postupak „provere" stanja pravne države u Poljskoj.

Vlada pokušava da i javne medije „izvede na pravi put". Ona zagovara, kako sama kaže, „promenu elita" i sasvim očigledno više ceni lojalnost stranci, nego stručnost. Ima mnoštvo primera da su verni vojnici stranke uzdignuti na dužnosti, makar im nedostaje bilo kakva stručnost.

Nepoverenje prema svetu

I kada je reč o spoljnoj politici, Varšava želi da krene drugim smerom. Razlog zbog kojeg je Kačinjski „delegirao" državničke dužnosti drugima jeste i to što je on potpuno nevešt na međunarodnoj pozornici: zajedljive primedbe satiričara u Evropi o „braći-krompirima" dovele su Poljsku do ivice diplomatskog incidenta, a sam Kačinjski jedva je igde i putovao u poslednjih trideset godina.

U svakom slučaju, on ne krije svoje nepoverenje prema Evropskoj uniji: „Postavlja se pitanje, može li EU, sa svojom užasnom birokratijom, uopšte da opstane u ovom obliku. Ja ne mislim da je to moguće", nedavno je izjavio. On je i dalje za članstvo Poljske u Uniji, ali mnogo više mu je stalo do saradnje „Višegradske grupe" i prijatelja u Mađarskoj, Češkoj i Slovačkoj. Mnogi se pitaju, zašto Varšava stalno neugodno iznenađuje svoje najveće partnere u Evropi – Nemačku i Francusku. Razlog za to jeste što je Poljska uverena da samo Sjedinjene Američke Države mogu da joj garantuju nezavisnost „od istoka". Ali uprkos tome, Varšava ni od Vašingtona ne želi da sluša pouke o načelima demokratije.

„Ponovo smo neko i nešto"

Nacionalno-konzervativna vlada Poljske teži novoj – i ekonomskoj i socijalnoj politici. Ogromnim investicionim programima, Poljska želi da prestane da bude samo „produžena ruka" ekonomije Zapada. Posebna pažnja posvećuje se na očuvanju poljskih porodica: novi dečiji dodatak iznosi 120 evra, što je za tu zemlju izuzetno mnogo. Grade se i stanovi za porodice sa slabijim prihodima, ali Kačinjski želi da Poljskoj vrati i „nacionalni duh". Ne želi da dozvoli da njegovu zemlju preplave vrednosti Zapada, a Poljacima želi da vrati njihov „nacionalni ponos". „Ponovo smo neko i nešto", poruka je njegove stranke. A Poljska želi da postane još mnogo više. Naravno da su ti izdaci ogroman problem za državni budžet, ali o tome neka se brinu buduće generacije.

Nasuprot tome, najopasnije u vladavini stranke „Pravo i pravda" jeste podela društva koju ona izaziva i demonizacija svih političkih protivnika. Ekstremno desničarska „građanska inicijativa" založila se da se u Poljskoj još više pooštre ionako strogi propisi o pobačaju, ali su Poljakinje žestoko reagovale. Nakon toga je Kačinjski ućutkao tu „građansku inicijativu" i pustio da propadne predlog tog zakona – ali je on još uvek u fijoci.

Sve u svemu, i Jaroslav Kačinjski i njegova stranka rado se upuštaju u sukobe. Ali nije samo zakon o pobačajima, već i sve rašireniji nepotizam, nešto gde bi njegova stranka lako mogla da polomi zube. Ta dva problema mogla bi da izazovu negodovanje i otpor u meri u kojoj to ne očekuju ni članovi stranke „Pravo i pravda" – a ni njihov vođa Jaroslav Kačinjski.