„Čipovana“ deca i Isus iz Južne Koreje

„U teksaškom San Antoniju, od kraja avgusta, svaki đak nosi čip koji može da se locira u svakom trenutku“, piše Frankfurter algemajne cajtung. Školski okrug Nortsajd investirao je oko 260.000 dolara u projekat koji ne samo što raskrinkava đake koji beže sa nastave ili kasne na nju, već treba da pomogne školama da povrate javna sredstva koja se dodeljuju na osnovu svakodnevnog prebrojavanja učenika. U San Antoniju se nadaju da će pomoću čip-kartica tako uspeti da dobiju dva miliona dolara. U pitanju su RFID-čipovi koje mogu da očitavaju specijalni aparati montirani u školama, ali i prenosivi prijemnici-čitači. Tako je lako ustanoviti ko se – i gde tačno – nalazi na području škole. Pomislite samo na to koliko to može da bude važno ako se desi neka nezgoda, piše u pismu koje je jedna škola poslala roditeljima 3000 đaka kako bi predstavila projekat „đačkog lokatora“. Osim toga, u pismu se skreće pažnja i na poboljšanje bezbednosti koje omogućava novi tehnološki projekat u okviru kojeg su u učionice, školska dvorišta i školske autobuse instalirane digitalne kamere. Roditelji treba da se osećaju prijatno zbog toga što njihova deca mogu da budu locirana u svakom trenutku.“

Znak antihrista

„Sve pod kontrolom? – Gotovo sve. Neki smatraju da totalni nadzor kakav se već sprovodi nad đacima škola u Teksasu, Merilendu, i Ilinoisu nije ni neophodan, ni poželjan. Aktivistkinja Ketrin Albreht je još 1999. osnovala Inicijativu protiv RFID-čipova, smatra da je reč o teškom ugrožavanju ne samo privatne sfere dece, već i njihove bezbednosti i njihovog zdravlja. Ti čipovi permanentno šalju signale koji prolaze kroz odeću i zodove, i nemoguće ih je isključiti. Svako ko se malo bolje razume u tehniku može da prati te signale i van školskih prostora. Osim toga, posledice radio-signala po zdravlje nisu dovoljno istražene, kaže Albrehtova, koja je već organizovala demonstracije ispred škola sa RFID-nadzorom. Neki đaci su odbili da nose čipove, a ima i zabrinutih i ogorčenih roditelja koji opominju da zločinci mogu da prate kretanje njihove dece. No, onih koji protestuju ipak – nema mnogo. Na zaštitu privatne sfere se u San Antoniju ne polaže mnogo. Ali se vodi računa o verskim osećanjima. Zato je otac jedne učenice zabranio svojoj kćerki da nosi čip jer taj predmet identifikuje njegovu kćerku što je u suprotnosti sa Otkrovenjem Jovanovim gde se upozorava da treba izbegavati brojeve kojima antihrist označava ljude.“

Onaj ko očitava, ne radi ilegalno

„Naravno, čoveku se digne kosa na glavi od pomisli da mora da poteže i takve argumente. Ali, stručnjaci priznaju da nema pravnog okvira koji bi regulisao upotrebu RFID-čipova. Ne postoji zakon koji ograničava ili sankcioniše sakupljanje ili vrednovanje takvih podataka, kaže Fred Kejt, profesor prava na Univerzitetu u Indijani. On dodaje da je u američkom pravnom sistemu zaštita podataka ograničena na oblasti zdravstva i finansija, te da – za razliku od Evrope – u Americi ne postoji opšte pravo na privatnu sferu. Profesor objašnjava da je to posledica važećih društvenih normi – dokle god nema primetnijeg ogorčenja javnosti, neće biti ni političkog povoda za delanje. Mnoge robne kuće opremaju svoje proizvode RFID-čipovima da bi mogle da delotvornije napune police. Američka vlada još od 2008. nudi posebnu putnu ispravu za putovanja u Meksiko, Kanadu, Bermudska i Karipska ostrva, koja je takođe opremljena RFID-čipom – ona omogućava brže regulisanje putnih formalnosti. S druge strane, svako ko nabavi multifrekventni prijemnik može da se kreće gradom i očitava podatke memorisane na RFID-čipovima. To nije ilegalno.“

Južnokorejski misionari u Nemačkoj

Minhenski dnevnik Zidojče cajtung zabeležio je novi bizarni detalj iz nemačke svakodnevice: „Na nemačkim univerzitetima jedna južnokorejska hrišćanska sekta sprovodi misionarski rad“. U tekstu se opisuje šta se desilo 23-godišnjoj studenktinji Anastasiji Bogo. Njoj su se ispred fakultetske biblioteke obratile dve devojke iz Južne Koreje – predstavivši se kao studentkinje teologije. Rekle su da moraju da završe neki referat i da imaju probleme sa nemačkim jezikom. Da li bi Anastasija mogla da odvoji pet minuta da im objasni neke pojmove? Anastasija je pristala. Pet minuta se pretvorilo u sat vremena na klupi u obližnjem parku. Na krilu joj se našao DVD-plejer na kome je gledala video-snimke o Bibliji. Referat se pretvorio u pokušaj da se Anastasija pokrsti, uz ponudu da se kao sveta vodica upotrebi voda iz veštačkog jezera iza zgrade fakulteta.“

Sang-Hong veruje da je Isus

„Vlasti Severne Rajne Vestfalije su prikupile već dosta izveštaja o ovakvoj verskoj propagandi i počele su da upozoravaju građane da ne nasedaju na priče nepoznatih, veselih, ali često i agresivnih, mladih južnokorejskih misionarki. Pri tome se o verskoj grupi kojoj pripadaju ne zna mnogo: osnovao je An Sang-Hong, rođen 1918, koji je u svojoj 30-oj godini rešio da pređe u hrišćane. Kršten je u jednoj protestantskoj crkvi, postavši član jednog specijalnog adventističkog reda koji veruje u skori povratak Isusa Hrista. Taj red smatra da je na pomolu apokalipsa i zato posebno strogo interpretira biblijske zapovesti. No, Sang-Hong je vremenom počeo da veruje da je sam Isus, pa je 1964. osnovao Božju zajednicu svetskog misionarskog udruženja. Ona se postojano širila i danas ima oko 1,2 miliona članova.

Gambit sa "referatom"

„Meni su se obratili dok sam išla na jedan kurs“, kaže studentkinja prava Korina. Jedna korejska studentkinja joj se obratila „zbog pomoći oko referata“, a to se završilo kao pokušaj Korininog preobraćanja u hrišćansku sektu Sang-Honga. „To je na kraju izgledalo kao pridika. Devojka je postala vrlo agresivna, suočila me je sa citatima iz Biblije i nije mogla da shvati zašto ne sledim njene argumente“. Ovih dana, međutim, novinarima nije lako da nađu predstavnike sekte koji bi objasnili neke stvari. Njihove prostorije postoje u većini nemačkih velikih gradova, ali one nigde nisu ubeležene niti se zna ko je odgovoran za kontakte sa javnošću. Jedini način da nađete ovu grupu je - da ona nađe vas. Dotle nam ne preostaje ništa drugo do da se oslonimo na svedočenje - Kristijane U.

Kontrola je sve

Kristijana U. je poslušala sugestije korejskih devojaka i priključila se njihovoj grupi - neposredno nakon smrti svog supruga, kada je tražila utehu i zaštitu. Svake subote se sastajala sa članovima grupe na zajedničkim molitvama i u početku je imala osećanje da je zaštićena i zbrinuta. Svi su joj se obraćali sa: „sestro“. A onda je „došlo vreme da i sama postane misionarka“, a to se postaje na višegodišnjim kursevima - u Južnoj Koreji. I zaista, otputovala je tamo i - obrela se na izvoru „spoznaje": u sekti u kojoj je vladala vojna disciplina i zastrašujući sistem kontrole. Već i zbog jednog izostanka sa predviđenih bogosluženja, dobijala je opomene, telefonski, ali i usmeno, članovi sekte su joj nepozvani dolazili kući i vršili na nju takav pritisak, da je uskoro pobegla odatle i prekinula sve veze sa Sang-Hongovcima.“

Pripremio: Saša Bojić
Odg. urednik: Nemamnja Rujević