Često sam mislio na njega
19. februar 2018.
DW: Kako ste saznali za vest o smrti Nazifa Mujića?
Tomas Hajler: Kad se vest pojavila u medijima u Bosni i Hercegovini, nazvala nas je jedna od naših prijateljica producenkinja. I moram priznati da je mene ta vest totalno pogodila. Ja sam u ovih zadnjih pet godina često mislio na njega. Vreme koje smo proveli sa njim i njegovim filmom je bilo vrlo intenzivno i tada su se bila otvorila jedna vrata... Nazif i njegova porodica su počeli da se nadaju da će se u njihovom životu nešto promeniti, da će se sve okrenuti na bolje. Svi znamo da je porodica kratko nakon toga došla u Berlin i ovde pokušala da dobije azil. Ali to je bio jako, jako mukotrpan proces za porodicu.I Berlinale se angažovalo, pokušalo da pomogne porodici, ali bez uspeha...
Ceo slučaj je bio vrlo kompleksan. Mi smo mu angažovali jednu jako dobru advokatkinju i sa naše strane pokušali da učinimo sve što je bilo u našoj moći. Prvi pokušaj je propao, zahtev je odbijen, ali Nazif je ostao u Berlinu i hteli smo da da pokušamo još jednom. Imali smo i veliku grupu ljudi koji su nam pružali podršku, i poznatih ljudi... Nazif i njegov film su imali puno fanova, ali porodica više nije htela da čeka i otišla je. Otada je bilo teško održavati kontakt.
Nazif Mujić je prodao svog Srebrnog medveda, to je isto bila vest koja je šokirala javnost. Ovakve priče verovatno ne doživljavate svaki dan na festivalu. Jeste li razočarani kad vidite kako je svet na crvenom tepihu jedno, a stvarnost, svet van njega, nešto sasvim drugo? Frustrira li Vas ta nemoć? Spoznaja da se svet na ovaj način ne može učiniti boljim?
Ja verujem da može. I nije baš tako retko da doživljavamo ovakve potresne priče. Evo, ja sam upravo sada izašao iz pres-konferencije norveškog filma „Utoya, 22. jula” i razgovarao sam sa troje preživelih napada na tom ostrvu koji su bili svedoci i rediteljevi savetnici. Mi smo ovde na festivalu puno bliže stvarnosti nego što se to često misli kad se vide slike sjaja i glamura. I ja stvarno nisam prestao verovati da možemo promeniti svet. Kad je Jasmila Žbanić dobila ovde Zlatnog medveda (za film „Grbavica" 2006., op.a.) nije prošla ni godina dana, a zakon je izmenjen i žrtve silovanja tokom opsade Sarajeva su dobile penzije. Ima još takvih primera. Mi smo zato čvrsto uvereni da možemo promeniti neke stvari. I nadamo se da je barem vreme provedeno ovde u Berlinu unelo malo svetla u život Nazifa Mujića i njegove porodice.