Čekajući na pregled kod specijaliste
30. januar 2018.
„Koristim usluge privatne poliklinike koja ima ugovor sa Hrvatskim zavodom za zdravstveno osiguranje (HZZO). Nekad sam čekala mesec dana, ali u junu 2017. godine naručili su me za pregled u maju ove godine. Rekli su da obavljaju onoliko pregleda koliko novca dobiju“, kaže nam preduzetnica Jasminka. Ona smatra da se u proteklih godinu dana javno zdravstvo „srozalo“, pa svi oni koji žele bržu uslugu, moraju da otvore novčanik i plate privatnika.
- pročitajte još: Egzodus lekara iz Srbije?
Za obično rendgensko snimanje, jedan od najjeftinijih dijagnostičkih pregleda, u Zagrebu se čeka i po mesec dana. Na magnetsku rezonancu sada se već čeka godinama. Mediji su tako izvestili o Riječaninu koji je naručen za 2020. godinu. „Po takvu dijagnostiku najbolje je otići u Gospić. Imaju odličnu aparaturu, veliku bolnicu, a malo pacijenata pa se uopšte ne čeka“, komentar je dvoje zagrebačkih lekara opšte prakse sa kojima smo razgovarali. Problem je, saznaje se od zdravstvenih radnika, što državna osiguravajuća kuća javnim ustanovama plaća određenu, očigledno nedovoljnu količinu usluge, a sve što se radi preko toga generiše gubitak. Isplativije je ne raditi, nego raditi i koristiti postojeće resurse.
Beskorisne javne liste čekanja
Šta zapravo čovek kome lekar opšte prakse da uput može da uradi? Recimo za elektromioneurografiju (EMNG), čest pregled kod neuroloških smetnji. U većini slučajeva prepušten je sam sebi i traženju javne ustanove koja najbrže može da mu pruži uslugu. Ako je informatički pismen, može da pogleda listu čekanja HZZO na kojoj stoji da se u KBC Zagreb na EMNG čeka desetak dana. Ako pošalje uput na za to predviđeni mejl, dobiće odgovor da je pretragu moguće obaviti tek u julu, uz ljubazno navođenje u kojim sve drugim ustanovama može da se obavi ista ta pretraga. Ali i tamo će naići na zatvorena vrata ili će mu reći da se javi krajem februara kako bi se tek tada upisao na listu, a onda – opet čekao. Iako na listi HZZO piše da ista ta ustanova upisuje pacijente za januar.
Poseban slučaj su ustanove koje podatke o slobodnim terminima i narudžbe daju „isključivo lično, na šalteru, utorkom od 13:30 do 14:30 sati“, što je prepreka za one s fiksnim radnim vremenom. Dok pacijent istraži u kojoj će ustanovi najbrže da dobije uslugu, lista čekanja protegne se za još mesec dana.
Nejasne procedure stvaraju nepoverenje
Ranije hrvatske vlade pokušale su da ublaže problem beskonačnog čekanja kroz takozvani „Program plus“, u kojem je medicinsko osoblje simbolično nagrađivano za dobrovoljni dodatni rad. Taj program više ne postoji, baš kao ni program „72 sata“ koji je za teške dijagnoze osiguravao početak lečenja do tri dana nakon postavljanja dijagnoze. Ali aktuelni ministar zdravlja Milan Kujundžić (HDZ) najavljuje da će teškim bolesnicima biti obezbeđen specijalista u roku od tri dana, dok bi u naredne dve sedmice trebalo da dobije svu potrebnu dijagnostiku i početak lečenja.
- pročitajte još: Cena bolesti u Srbiji
„Podržavamo to“, u razgovoru za DW kaže predsednik Udruženja hrvatskih pacijenata Mario Drlje. „Međutim, te prioritetne liste čekanja najavljene su u julu. Tada smo od ministra tražili da nam objasni kakva je procedura. Do danas nismo dobili odgovor. Taj pilot-projekt navodno nameravaju da prošire na celu Hrvatsku.“ Drlje kaže da ni nekim lekarima nije jasno o čemu se radi, pa dodaje: „Jednim dopisom ministar bi otklonio nejasnoće i nepoverenje.“
Što se ostalih lista čekanja tiče, stanje nikada nije bilo gore za sve one koji nemaju novca i veze, kaže naš sagovornik. „Liste su se u zadnjih godinu dana bitno produžile. Znatno je teže ostvariti zdravstvenu zaštitu na osnovu osnovnog i dopunskog zdravstvenog osiguranja.“ I Drlje potvrđuje priču naših sagovornika da ustanove imaju tehničkih i ljudskih kapaciteta, ali ne i novca za njihovo iskorišćavanje. „Kapaciteti moraju da budu iskorišćeni i pre i popodne. Svakako, ljudi moraju adekvatno da budu plaćeni. Ukinuti ’Program plus’ i ’72 sata’ pokazali su da ljudi žele da rade, pa čak i kada su simbolično plaćeni. To je bila dobrobit za obične smrtnike. Ti ljudi nisu morali dodatno da rade sredom i subotom, ali su želeli. Da li je ukidanje toga bilo teranje pacijenata u privatnu praksu?“ Jer privatna praksa je korupcijska bolest zdravstva u Hrvatskoj, pa je sasvim normalno da lekari koji do podne rade u javnim bolnicama, posle podne rade u privatnima.
Bolovanja su krivica sistema
Poseban slučaj su, napominje naš sagovornik, fizikalne terapije na koje pacijenti moraju da čekaju i po nekoliko meseci. U slučaju zaposlenih ljudi, to čekanje generiše i trošak bolovanja. „Vrlo često se ljudi prozivaju zbog bolovanja, a mnogi žele što pre da se vrate na posao, jer moraju da plaćaju kredite, da hrane porodicu, a to s naknadom bolovanja ne mogu da pokriju. I tako se ljudi preusmeravaju u privatni sektor, a javno zdravstvo slabi.“
- pročitajte još: Vrtlog birokratije i korupcije
Samo, da li je rešenje u još više poreza, troškova i obaveznih doprinosa iz plate radnika? To je, naime, put koji zagovara resorni ministar, a s kojim se naš sagovornik ne slaže. „Uveren sam da stvari mogu da se poprave, a da solidarni javni sistem može da funkcioniše s 23 milijarde kuna na godišnjem nivou, ako se objedini javna nabavka. O njoj se u javnosti ne govori ništa. Ne može svaka bolnica da ima svoju nabavku. Može, za stvari poput hleba, ali ne i za stentove, materijal koji se ugrađuje i slično.“ Time, kaže Drlje, može da se uštedi od 600 miliona do milijardu kuna.
Nadalje, traži da država plati oko 1,5 milijardi kuna duga prema HZZO, ali i da se uvede lična odgovornost na svim razinama upravljanja sustavom. „Za sve dobre odluke trebalo bi nagraditi, a za loše poteze trebalo bi da odgovaraju ličnom imovinom.“ Da li se u javnom solidarnom sistemu može biti neuspešan, a istovremeno u sopstvenoj privatnoj poliklinici uspešan – to je pitanje koje postavlja predsednik Udruženja hrvatskih pacijenata, pa kaže: „Solidarni javni sistem počeo je da propada otkad je dozvoljeno mešanje praksi. Vrlo često neki pacijenti idu kod istog lekara koji radi i u privatnoj praksi i u javnom zdravstvu. Imamo pravo da sumnjamo da se pacijenti preusmeravaju u privatne prakse, jer znamo da su privatne poliklinike nicale kao pečurke posle kiše. Šta to mogu privatne poliklinike da urade, a da ne može Rebro? Moramo li sve javno da uništimo da bi se otvorio prostor pohlepi, i kako bi se stvorilo novih 500 tajkuna?“
Zdravlje „na karticu“
Drlje navodi da je Hrvatskoj potrebno takvo javno solidarno zdravstvo u kojem će najugroženiji građani imati zagarantovano pravo na zagarantovani zdravstveni standard. Sve ostalo je tajkunizacija i povratak u 19. vek. „Hrvatska je druga najsiromašnija zemlja u EU i svaka tajkunizacija zdravstva vodi do toga da većina ljudi ne može da se leči. Pogledajte što se dogodilo sa stomatologijom“, zaključuje Drlje.
- pročitajte još: Mutne radnje lekara i farmaceutske industrije
Radnik samac iz Zagreba s neto platom od 6.000 kuna, u javno solidarno zdravstvo svakog meseca direktno ubacuje 1.300 kuna. S druge strane, u ovom trenutku, a prema dostupnim podacima, hrvatski pacijenti čekaju na više od 1,2 miliona postupaka u javnom zdravstvenom sektoru. Naš zamišljeni radnik ima kakvu-takvu mogućnost da u četiri rate otplati 2.000 kuna za magnetnu rezonancu glave kod privatnika. Ali kako će do iste usluge u razumnom roku da dođe prosečni penzioner s prihodom od 2.600 kuna? „Nikako, neka umre čekajući“, odgovara ironično Jasminka s početka naše priče.