Ćevapi i urmašice u srcu Vijetnama

Ho Ši Min je grad koji ne ostavlja ravnodušnim. Više od osam miliona stanovnika i desetine hiljada turista ovu metropolu čine gradom koji nikad ne spava. Grad koji nikad ne spava treba i nahraniti, a za to se brine četa ugostitelja. Ponuda je bogata: počevši od bezbrojnih uličnih kuhinja u kojima se prodaje nacionalni specijalitet „fo“, supa uglavnom od govedine ili piletine, s rezancima od pirinčanog brašna, preko brojnih restorana koji nude tzv. vijetnamsku kraljevsku kuhinju pa sve do restorana s francuskim specijalitetima što je – kao i na svakom uglu pristupačni francuski hleb i kafa – ostavština nekadašnjih kolonizatora.

Ipak, jedan restoran odskače i to pre svega nazivom: „Balkan`s Restaurant“. Pravi pravcati ćevapi u somunu i to usred Sajgona? Ko je zaslužan za ovo gastronomsko čudo usred Indokine? Odgovorni za miris ćevapa u Bui Vien ulici sedi za šankom i daje uputstva osoblju. Odaziva se na ima Adi i rodom je iz Dervente.

Njegova porodica se devedesetih preselila u Bremen da bi produžila u Australiju. Adi je tamo završio pilotsku školu, ali mu, kaže, život pilota nije odgovarao. U Vijetnam je najpre došđao u posetu prijatelju, ali tu je i ostao.

Balkanska fatamorgana

Vijetnam je zemlja koja već više od decenije doživljava privredni bum. Za preduzetnike je ova socijalistička zemlja, po uzoru na velikog severnog suseda Kinu, otvorila mnoge mogućnosti i pruža priliku za dobru zaradu. No, za mnoge zapadnjake je specifičan sistem koji vlada u Vijetnamu, ta specijalna mešavina socijalizma, kapitalizma i životne filozofije tipa „lako ćemo“ – nepodnošljiv.

Ipak, upravo je ta mešavina nešto zbog čega se Adi na prvi pogled zaljubio u ovu zemlju na drugom kraju sveta: „Praktično, kad sam došao ovamo, onda sam shvatio da je Vijetnam, ako izuzmemo to da se govori vijetnamski i da ljudi izgledaju drugačije od nas, kao Jugoslavija pre rata. Znači onaj socijalistički, komunistički sistem, sistem korupcije, ono kad te policajac zaustavi zbog prekršaja pa se sve sredi sa 'đe si jarane, pa ajmo na kafu, evo dvaest dolara, ajde dogovorićemo se' i sve se završi na tome. Dakle taj nekakav relaksirani način života i odnosa između ljudi me nekako motivisao da ostanem ovde gde se osećam kao kod kuće“, zaključuje Adi.

Uspeh lepinje se pročuo i tako su za njega saznali i prodavci, u Aziji sve popularnijeg, turskog kebaba. Dotad se kebab prodavao u bagetu, što je za prave ljubitelje ove turske „brze hrane“ bilo ravno svetogrđu. Tada je Adi svom pekaru predložio da somun ponudi i prodavcima kebaba koji su to s oduševljenjem prihvatili. I tako je od sinergije dve kulinarske kulture s Balkana dodatno profitirala i sajgonska gastronomska scena. Drugi veliki hit Adijeve ugostiteljske ponude je – jagnjetina s ražnja. „Ljudi prolaze, vide jagnje kako se okreće, pitaju šta je to i kad jagnje skinem s ražnja u 7 uveče u 7 i 30 je sve već rasprodato.“

Na sledećoj strani:

Livanjski sir, kobra pa urmašice

Slovenci – najverniji gosti

Za razliku od sličnih lokala u Evropi, u koje često navraćaju i strani gosti kada se zažele ukusa domovine, Adi i njegova mala vijetnamska ekipa na čelu s menadžerom Čengom i kuvarom Ngijenom, ne mogu se osloniti isključivo na balkansku zajednicu u Vijetnamu. No, iako mala, ta grupa gostiju je i najvernija.

Radi se uglavnom o grupi slovenačkih biznismena koji su prvi od naroda bivše Jugoslavije namirisali da na prosperirajućem vijetnamskom tržištu nešto može i da se zaradi. Adi je oduševljen svojim „slovenačkim Balkancima“ koji su najpre s nevericom ulazili u njegov restoran misleći da se radi o još jednom slučaju lažne etničke kuhinje. No kada su prvi put probali jagnje i ćevape oduševili su se i sad su stalni gosti u „Balkan´s Restoranu“ u ulici Bui Vien.

Predjelo: livanjski sir, glavno jelo: kobra sa žara, desert: urmašice

Osim ćevapa u somunu i jagnjetine s ražnja, balkanski deo jelovnika upotpunjavaju i ostala dobro poznata jela poput ražnjića, pljeskavice a za sladokusce posebnog kova i – škembići. No, u istom jelovniku se nalaze i jela koja na Balkanu baš i ne spadaju u uobičajenu ponudu. Kako bi udovoljio željama turista, Adi je u ponudu uvrstio ni manje ni više nego kobru koja u nekim delovima Vijetnama spada u tradicionalni jelovnik. Adi, naravno, svoje kobre nabavlja na farmama u obližnjoj delti Mekonga gde ih uzgajaju specijalno za potrebe ugostiteljstva. Tako se kad Adija za predjelo može naručiti livanjski sir, za glavno jelo kobra, a obrok se može završiti poznatim urmašicama koje vijetnamski poslastičari pripremaju po čuvenom receptu Adijeve strine.

Adi bi da se u budućnosti malo više okrene domovini. Zasad ne otkriva planove, ali ko zna, možda se ova azijsko-bosanska kulinarska mešavina okrene i u suprotnom smeru pa tako za koju godinu postanemo svedoci prvog vijetnamskog restorana na Baščaršiji s kobrom u somunu kao glavnim specijalitetom.

Autor: Nenad Krajcer, Ho Ši Min

Odg. urednik: Nemanja Rujević