1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Znamo li uopšte ko ima atomsku bombu?

Međunarodna zajednica strepi da Severna Koreja i Iran možda već raspolažu nuklearnim naoružanjem. Severnu Kojeju ionako niko ne kontroliše, a ni saradnja sa vlastima u Teheranu ne daje zadovoljavajuće rezultate.

default

Iran

Međutim, postavlja se pitanje da li je uopšte moguće saznati da li neka zemlja raspolaže nuklearnim naoružanjem ili ne? U svakom slučaju, postoje dve mogućnosti za dobijanje nuklearnog materijala, koji može da se iskoristi kao oružje: tako što se u specijalnim centrifugama obogaćuje uranijum ili tako što se plutonijum izdvaja iz zaliha iskorišćenog goriva. Države, koje dozvoljavaju kontrolu nuklearnih postrojenja, takve programe ne mogu da drže u tajnosti. Ukoliko to i pokušaju, uvek ih odaju tragovi, tvrdi Klaus Majer, hemičar sa Instituta za transuranijum u Karlsrueu.

"Inspektori utvrđuju količinu materijala neophodnog za proces obogaćivanja, a time registruju i nuklearne aktivnosti, koji se procesi sprovode. A kada utvrdite šta od materijala postoji i kakvi se procesi izvode, onda vam je jasno, da li jedno odgovara drugom."

Drugim rečima, inspektori širom otvorenih očiju moraju da prate tragove, koji bi potvrdili ili demantovali tvrdnje da se neki nuklearni program koristi isključivo u civilne svrhe. "Stručna naučna literatura, satelitski snimci... rezultati analize čestica, izveštaji o uvozu i izvozu, trgovini sve to mogu biti informacije od značaja."

Bildergalerie Atomwaffen 66 Jahre Hiroshima China Atombombe

Hirošima

Inspekcija na licu mesta

Među ključnim pokazateljima, da neka zemlja pokušava da upotrebi nuklearni program u vojne svrhe jesu merenja i probe na licu mesta. Postoje specijalni uređaji koji su u stanju da izmere i identifikuju nuklearne materijale. Uzimaju se i probe, koje se potom analiziraju. "Kod obogaćivanja uranijama, analize čestica prašine pokazale su se kao dobar instrument, jer je jedna čestica veličine hiljaditog dela milimetra. To omogućava utvrđivanje, koliko se u procesu obogaćivanja odmaklo."

Ima raznih uređaja, koji inspektorima mogu da olakšaju posao. Magnus Heberg nam pokazuje aparat, kojeg čine razne cevi, kablovi i merni instrumenti. Uređaj pokazuje o kakvom uranijumu je reč. Prirodnom, nisko ili visoko obogaćenom. "To je najnoviji model uređaja ove vrste - sekundarni jonski spektrometar. Specifičan je zbog toga što nam daje visoku rezoluciju i osetljivost. A ono što je posebno na njemu jeste višestruka namena. Koristimo ga i kao jonski mikroskop. Znači možemo da fotografišemo jonske čestice na površini."

Sve u svemu, bez mogućnosti da se na licu mesta utvrdi o kakvom nuklearnom programu je reč i odgovaraju li prilike na terenu onome što je neka država prijavila, od presudnog je značaja za procenu, da li se nuklearni program koristi u civilne ili vojne svrhe. A kada su na terenu, inspektori moraju biti maksimalno budni i istrajni u analizi svih detalja. U protivnom bi zaključak mogao biti nepotpun ili netačan.

Autori: Fabijan Šmit / Jakov Leon
Odg. urednik: Dijana Roščić