Zlato se vraća kući

Iako je Nemačka centralna banka još prošle godine objavila da će otprilike polovina zlatnih rezervi ove zemlje u dogledno doba i fizički biti u Nemačkoj, javnost nije znala baš ništa o tome da je transport već počeo ove sedmice. Tek kad je zlato sigurno i sretno stiglo u Frankfurt, objavljeno je da je preneseno 32 tone zlata iz Pariza i još pet tona iz Njujorka. S obzirom na vrednost tog tereta koja bi lako mogla uzbuditi maštu svakog lopova na ovoj planeti, takva tajnost nimalo ne čudi. Ali to je tek početak velikog transporta. Naime, do 2020. treba da stigne još oko 300 tona nemačkog zlata iz Sjedinjenih Država i 374 tone iz Francuske.

Nemačka poseduje oko 3.400 tona zlata i njegova vrednost je, prema trenutnim cenama, oko sto milijardi (100.000.000.000) evra. Prema novom konceptu bi polovina tog dragocenog metala za šest godina trebalo da bude u Nemačkoj, a druga polovina i dalje će biti uskladištena u trezorima drugih zemalja.

Zlato budi maštu

Već nakon vesti da je većina nemačkog zlata van granica zemlje, u ovdašnjoj javnosti i posebno u kafanskim naklapanjima pojavile su se najmaštovitije spekulacije zašto je to zlato uopšte izneseno iz Nemačke. Ali u istini nema baš ništa divljeg niti zavereničkog: dobar deo zlata u inostranstvu zapravo i potiče iz tih zemalja i nekad u prošlosti je poslužio za naplatu dugova Nemačke prema tim zemljama. S druge strane, Nemačka nije imala ništa protiv da to zlato potom i ostane u trezorima drugih država. U slučaju krize ili potrebe je to zlato jednostavnim potezom pera moglo poslužiti za stabilizaciju sopstvene valute. A s obzirom da Francuska više nema franak nego istu valutu kao i Nemačka, čuvanje u toj zemlji više nema smisla pa se tako uglavnom zlato povlači u Nemačku.

Iste te ekonomske „stručnjake“ po ovdašnjim pivnicama posle nekoliko krigli uzbuđuje činjenica da će deo zlata, pre svega onog iz SAD, biti pretopljeno u nove poluge. Obzirom da zaista nešto u prirodi tog dragocenog materijala podiže nivo hormona i istovremeno spušta nivo aktivnosti mozga (iskustvo je pokazalo: kod oba pola), tu se već naveliko spekulisalo „šta će nam Ameri pomešati u naše zlato“. Verovatno bi se ovde našlo dovoljno dobrovoljaca koji bi lično zagrizli u svaku polugu koja stiže u Nemačku. Mada verovatno malo ko još zna šta uopšte znači ta stara „kaubojska“ provera zlatnika. Naime, čisto zlato je izuzetno teško, ali slično kao i olovo, ono je i srazmerno mekano. Dakle ako na zlatniku ostane otisak zuba, verovatnije je da je to pravo zlato.

Možda neće baš svaki atom

Doduše, kad bi se primenila takva „zubna“ metoda na tih nekoliko stotina tona zlata koje siže u Nemačku, jedino bi se mogli radovati ovdašnji zubari i proizvođači zubnih proteza. Nemačka banka uverava ovdašnju javnost da kvalitet zlata proveravaju nezavisni stručnjaci i to mnogo preciznijim metodama nego da grickaju poluge. A to je i nimalo romantičan razlog zašto se deo tog zlata mora pretapati. Naime, neke od tih poluga potiču iz davnih vremena, pre takozvanog London Good Delivery (LGD) standarda o formatu zlatnih poluga. Po tom standardu, zlato sme imati tek minimalni udeo drugih metala, poluge moraju imati svoj serijski broj, biti teške između 11 i 13 kilograma, biti visoke od 2,5 do 4,5 santimetara, duge 21 do 29 i široke 5,5 do 8,5 santimetara.

Povrh toga, ekipa nemačke banke proverava i proces topljenja i zapravo se topi samo „nemačko“ zlato u nove poluge. Naravno da se ne može reći da će baš svaki atom tih poluga i poticati iz Nemačke, ali konačan ishod će biti veoma blizu tome.

Autor: Anđelko Šubić
Odg. urednik: Nemanja Rujević