Zikr - čišćenje srca i duše vernika

Omanja tekija bila je bukvalno ispunjena do poslednjeg mesta. Na prvom spratu bili su uglavnom muškarci, a na drugom žene. Derviši su obučeni u crno-bele odore, a prisutni su pripadnici nemačkog kontingenta Kfora, predstavnik katoličke crkve, OSCE-a i drugih međunarodnih organizacija kao i gosti iz mnogih zemalja.

Počinje se ritualnim pesmama. Derviši se njišu karakteristično za Zikr. Šeh pažljivo prati svaki detalj i ubrzava ili smanjuje ritam. Uz pevanje počinje udaranje u više instrumenata.

Kruna ceremonije, a to je čast za svakog derviša, jeste probadanje gvozdenom iglom debelom nekoliko centimetara, a dugačkom i do pola metra, na prelazu između donje i gornje desne usne. Mnogi se tiskaju da ih šeh probode, a on to čini samo pojedincima.

Probadanje posebna čast

Prvi na red dolazi najmlađi šehov sin, dete koje je peti ili šesti razred osnovne škole, pa još nekoliko mališana, najviše njegovih vršnjaka. Zatim stariji, i njima šeh Adri Husein zabada deblje igle sa topuzom na vrhu. Neki te igle probadaju u predelu jabučice. Jedan od gostiju pada u nesvest pa ga moraju povratiti, a ceremonija se nastavlja. Nekima, kada šeh skine iglu, curi krv, a to derviši sa ponosom pokazuju.

Nakon završetka Zikra, derviši, naročito oni koji su probodeni, ne žele da govore. Svi upućuju na šeha Adrija Huseina, njihovog poglavara. On je tu titulu nasledio od svog oca Džemaila, a posle njegove smrti naslediće ga neki od njegovih sinova.

"Danas (22.3.) mi slavimo rođendan hazreti Alije. On je bio prvi od 12 imama. Hazreti Alija je nama poslednja stepenica da se povežemo sa hazreti Muhamedom, a preko pejkambera Muhameda kod Alaha".

Aljiriza Hasku iz Orahovca, koji se probadao dok je bio mlađi, kaže da, bez obzira što se to nekome čini ekstremno to probadanje nije tako opasno. „To je za nas poseban doživljaj, poseban dan i posebna čast za svakog derviša. Probadanje je neopisiv doživljaj i posebna čast da nam šeh probode iglu kroz neki od delova tela.“

Tolerancija derviša

Reakcije prisutnih skoro su identične. Slažu se da su prisustvovali „nesvakidašnjoj ceremoniji“ i da će dogodine opet doći. Eštral Tubijas, je istoričar umetnosti iz Nemačke. „Ovaj događaj je za mene bio veoma intenzivan. Prvi put prisustvujem ovom ritualu i pozitivno me je iznenadila tolerancija derviša. U tekiji sam video katoličkog sveštenika, žene, računajući i one bez marama, među njima i Nemicu u uniformi“, kaže Tubijas.

Samra Čampara je iz Sarajeva u Prizren ovim povodom dolazila i ranije i uvek se oduševljavala onim što vidi i doživi. „Videla sam ja ovo i ranije, prije par godina. Došla sam ponovo i dovela veću grupu kolega iz Irske, Austrije, Hrvatske da pogledaju. I njima se dopada.“

Ingrid Vagner iz Austrije, bila je oduševljena onim što je videla. „Ceremonija je bila veoma neobična, a ja tako nešto nikada nisam videla u životu. Neopisivo i nesvakidašnje iskustvo“, kaže Ingrid Vagner.

„Mnogo, mnogo lepo, nešto neponovljivo, nešto nedostižno, nešto što čovek ne može da razume. To je božje dostignuće. Sve mi se dopalo, pogotovu ono pevanje, zalaganje i religiozni zanos samih derviša ” ističe Ljira Ljulja, iz Skadra u Republici Albaniji.

Prvi derviši su na Balkansko poluostrvo, i potom na Kosovo, došli iz današnje Turske, Sirije i drugih, tada otomanskih teritorija. Pokret je pustio korene u 19. veku, a veoma dugo prisutna je tradicija Zikra. On nema samo ritualni i religijski, već i kulturni i tradicionalni značaj. Ili, kako to kaže prizrenski šeh - „Zikr čišćenje srca i duše vernika od greha“.

Autor: Refki Alija, Prizren

Odg. urednica: Ivana Ivanović