1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

intervju

Zemlja kontejnera i leptiri oko žiška vlasti

Opozicija mora da traži šansu u podršci onih koji su gurnuti na dno društva, kaže u razgovoru za DW Dragoljub Mićunović. Govorio je i o presvučenim radikalima, jurnjavi za vlašću, kosovskom mitu i evropskom cinizmu.

DW: U jednom nedavnom intervjuu ste praktično usput pomenuli ono što je u čaršiji javna tajna: da je Demokratska stranka kumovala cepanju radikala i nastanku Srpske napredne stranke. Vaše mlađe kolege koje danas vode DS su brže-bolje rekle da nisu imale pojma i da o tome nisu odlučivali organi stranke. Možete li malo detaljnije?

Dragoljub Mićunović: Ništa nije išlo zvanično, sve se odigravalo u neformalnom smislu. Bilo je i nekih međunarodnih sugestija u cilju da se nekako stvori širi konsenzus oko ulaska Srbije u EU to jest rešavanje problema Kosova kao uslova. Biračko telo je u anketama bilo podeljeno, dok smo u parlamentu jedva imali većinu. Sugerisana nam je velika koalicija kao u Nemačkoj. Moram priznati da sam bio protiv toga – koaliciju možete imati ako imate makar jedan segment zajedničkog političkog stava. Ovde se radi o velikoj divergenciji u razumevanju demokratije, međunarodnih odnosa, budućnosti zemlje…

Kad je došlo do loma kod radikala, demokrate su glasale da radikali ne mogu da uzmu Tomi Nikoliću i ostalima mandate jer to nije po zakonu i nismo ga izbacivali iz raznih delegacija u kojima je bio. Toma Nikolić je nalazio u DS neku vrstu pravne podrške od agresivnih napada sopstvene bivše stranke.

Imamo danas jednog bivšeg Tadićevog savetnika koji je veoma prilježan u podršci Vučiću i tvrdi da je sjajno što su naprednjaci preuzeli proevropsku politiku. Da li biste, kada podvučete crtu, rekli da je tadašnje potpomaganje nastanka SNS bilo pametan potez?

To je pogrešan potez, kao i prethodni, kada se pravila koalicija sa Socijalističkom partijom Srbije. Nju nije trebalo izvoditi kao akt pomirenja jer je to značilo štošta. Koalicija je mogla da podrazumeva program oko kojeg se slažemo i parlamentarnu većinu. Međutim oni su od toga hteli da prave paradu kako bi se SPS oprao, slikanje u kojem nisam hteo da učestvujem, jer te priče sve relativizuju i ostavljaju mogućnost da se izjednače žrtve i dželati.

Koliko je danas naprednjačko „evropejstvo“ održivo? Teoretski, da sada Vučić opet bude protiv EU, da li bi ponovo povukao ogroman deo birača za sobom?

To je zanimljivo pitanje jer ovde imamo specifični konvertizam. Konvertiti su postali potpuno legitimni, mogu da budu neprijatelji, ali lako menjaju dresove. Izgubljena je vrednost političkih principa i morala. Pre neki dan slušam šefa poslaničke grupe SNS koji je bio najvatreniji psovač Vučića. On danas kaže da to nije mislio, ali je govorio zbog partijske discipline. I nikom ništa! On je sada uticajan faktor u SNS.

U ovoj razorenoj državi je vlast jedina fabrika koja još uvek redovno isplaćuje platu i to je najlukrativnije. Nakon što se društvo razbije na jedinke i nestane vrednosna kohezija, onda pragmatičnost dobija na ceni: ko je na vlasti, budi za njega, glasaj za ovog ili onoga – svejedno. A to govori o dubokoj krizi jednog ranjenog društva.

Za nemačke socijaldemokrate koje su u dugogodišnjoj krizi ponekad se kaže da su odigrale svoju istorijsku ulogu – danas manje-više svi misle da Nemačka treba da bude socijalna tržišta privreda. Da li može da se kaže da je DS odslužio svoje, sada kada skoro svi, makar deklarativno, zagovaraju ulazak EU?

Ne bih rekao. Ne radi se smo o pristupanju EU tim pre što Evropa, moram reći, najviše insistira na pitanju bezbednosti – da se stvar sa Kosovom što pre legalizuje, da to bude država sa kojom treba da imamo najbolje odnose. Zataškavaju se mnoge unutrašnje reforme koje su ključne – postojanje opozicije, nezavisnost parlamenta, nezavisnost sudstva, borba protiv korupcije... Daju se neki komplimenti u stilu „Vi ste na dobrom putu“, ali kada se nekome učini da smo prišli preblizu doći će neki Junker i reći: „Ne, ne, to ćemo ipak da odložimo za neka druga vremena.“

Ovde više nego ikada postoji potreba za jakom i zdravom Demokratskom strankom. Tek treba da rešimo neka elementarna pitanja poput uspostavljanja institucija, slobode medija, prava svojine, zaustavljanja pljačke. Dešavaju se užasne stvari ugrađene u oblik lične vladavine. Ako je išta suprotno demokratiji – to je vladavina jednog čoveka. Evropa na to žmuri. I Vučiću, i Orbanu i mnogim drugima.

Kakvo je danas stanje opozicije?

Krenimo od 2012. godine – tada se na izborima praktično obnovila volja glasača od 2008. godine, ali se desilo da je Tadić neočekivano u drugom krugu izgubio predsedničke izbore. Onda je krenulo osipanje – čak je i Ljajić prešao, koji je bio na našoj listi. Nastala je čudesna koalicija po principu leptira koji jure oko žiška jer je tamo vlast. Veliki deo ljudi se i ranije učlanjivao u vlast, a ne u stranku, i to je važilo za sve stranke.

Drugo, nikada nije sasvim prestao ključni uticaj tajne policije – snažan je onaj ko poseduje dosijee – što je posebno bitno u zemlji koja je imitacija vladavine prava. Prelaskom na stranu vlasti vi bivate zaštićeni i favorizovani, dok će drugi biti napadani. Trenutno nemate hapšenja ili ih ima vrlo malo, ali je na snazi drugi način uništavanja ljudi poznat iz nekih ranijih totalitarnih režima: savez tabloida i policije. Ko god kaže nešto, na njega se sruče klevete bez ikakve odgovornosti. U toj situaciji kreće osipanje, koje se desilo i DS-u, gde se unutar stranke pregrupišu oni koji zapravo nisu ušli u stranku nego u vlast.

Sada se ipak za beogradske izbore kaže da su šansa za opozicionu pobedu. Da li Vam deluje da opozicija može tu šansu da iskoristi ili se ponovo iscrpljuje u priči o kolonama i mogućim koalicijama?

Nažalost, mislim da je na delu neorganizovanost i sebičluk pojedinih ljudi koji izazivaju apatiju kod biračkog tela. Paradoks je da nezadovoljstvo ovom vlašću raste – to je sigurno – ali s druge strane se ne može ništa uraditi sa starim figurama koje su se pokazale nedovoljno čvrstim i principijelnim i koje su izgubile poverenje građana. Šansa da takvi sprovedu obrt je svakim danom sve manja. Događaji izbacuju ličnosti i stvaraju biografije. Imamo štrajkove i druge demonstracije nezadovoljstva – možda će to izbaciti neke nove ličnosti koje će moći da privuku mase.

Kad rekoste da događaji stvaraju ličnosti, jedna takva je svakako Saša Janković – i njega je stvorio posao koji je radio pa mu se vlast surovo suprotstavljala. Da li je dovoljno to što je on novo lice?

Nije dovoljno jer nije bio političko lice. Bio je zaštitnik građana, politički neutralna ličnost, bez političkog iskustva i sopstvene stranke. Delimično zahvaljujući aktivnoj podršci DS on je na predsedničkim izborima dobio mnogo glasova. Posle toga je negde stao. Njegov oslonac su bile javne ličnosti, a ne partije i organizovane grupe poput sindikata, koliko god da su oni slabi. Ali organizacija je organizacija – ona ume nešto da uradi. Jedan intelektualac može da napiše dobar članak, glumac zna da glumi, ali slaba vam je to snaga. Oni možda mogu da se pojave na nekom mitingu, ali to je to. Imate intelektualce koji veruju da mogu da rešavaju stvari pojedinačno, kao mesije, a neki drugi su samo voajeri, već trideset godina posmatraju šta se dešava i pomalo kritikuju.

Često ta intelektualna javnost – a da vidite tek tog mehura na društvenim mrežama – kaže da opoziciji treba neki magičan program. Ne deluje da u ovoj zemlji neko čita ili se raspituje o programima, uostalom koji je program SNS? Kakav bi onda bio recept za opoziciju?

Da ide tamo gde su ugroženi. Ali oni neće da se bave nezaposlenima – to nekako nije in. A to je velika baza, polovina omladine je nezaposlena. Gde je univerzitetska omladina? Drugo, dešava se zločin nad radničkom klasom. Postoji sve više potpuno očajnih ljudi. Zemlja Srbija više nije poljoprivredna gde svako ima rođake na selu koji bi mu doneli vreću kromira da se prehrani. Danas, kada te otpuste, ostaje ti kontejner. Mora se dotaći društveno dno kako bi se video užas. Interesantno je da solidarnosti još ima, ali opozicija ne uspeva da je probudi. Solidarnost se javi kad neko ima bolesno dete pa onda ljudi daju pare da se leči u inostranstvu. Ali treba nam solidarnost na višem nivou, svest da smo svi članovi jedne zajednice, tu smo da jedni o drugima brinemo.

Problem je umrtvljeno i ucenjeno društvo. Pogledajte novinare na koje se ja ponekad ljutim, ali ako nešto kažu, urednik će im reći: „Doviđenja.“ Svi su zaposleni na određeno. Gde će onda? Biće izgubljeni. Zato sagnu glavu i ćute. Zato je mnogo lakše napraviti diktaturu u Latinskoj Americi ili na Balkanu – nad siromašnim stanovništvom koje se može egzistencijalno ugroziti.

Slušam naprednjake, kažu – imamo prava da radimo šta hoćemo, za nas je glasao narod. A to je laž – za njih je glasala jedna četvrtina punopravnih građana. Drugo, parlament ne služi da većina nameće stav već da radi u službi svih građana. Njima to nije ni na kraj pameti, misle, dočepali su se kolača, imaju nož, pa seku kako hoće. Mora doći do osećanja ugroženosti građanina, njegovog dostojanstva, pa da se ljudi pobune. Daj, bre, pobunite se!

Predsednik Vučić je najavio dijalog o Kosovu ne dajući nikakve konkretne ideje. Vi ste više puta rekli da Srbija realno nema suverenitet nad Kosovom i da se treba založiti za autonomiju za Sever, crkvena i kulturna dobra, imovinu Srbije, manjinska prava… Zašto aktivniji, mlađi političari – i u vlasti i u opoziciji – samo ponavljaju parolu da je Kosovo Srbija iako svi znaju da de fakto nije?

Seljaci su u Srbiji u doba Karađorđa i Miloša bili nepismeni, ali sa osećanjem egalitarizma – svi su jednaki jer su svi obespravljeni. Zato niko nije mogao da obnovi feudalizam. Ali nepismena kultura upotrebljava maštu umesto dokumenta. Razlika između mašte i racionalnog uvida je u tome što mašta dozvoljava slobodu – ubiješ dva Turčina, a pričaš da si ubio dvesta pa to opevaš uz gusle. Zato imamo sjajnu epsku poeziju kojoj se divila Evropa. Imate mitološku svest, gde se ništa ne dešava, mnoge stvari su večite i zasnovane na zakletvama. Recimo epska poezija je zapisana u 19. veku, a prerađena je u mit iz 14. veka. Guslar priča da desno stoji Vuk Branković, a levo Miloš Obilić, kao da je bio prisutan. To je veoma opčinjavajuće. I niko ne želi da bude Vuk Branković.

Čuli ste Tadića: „Ja nikada neću priznati nezavisnost Kosova“ – a to isto ponavlja Vučić. Niko ih ne tera da priznaju bilo šta. Treba razmeniti ambasadore, to je priznanje. Priznalo ih je više od sto država, ne deklaracijama nego su poslali ambasadore. Naši političari znaju da priznanje ne mora biti eksplicitno, ali odmah idu da se ograde – oni su Obilići, a ne Brankovići. U toj samoobmani zadržavaju mogućnost populizma da su branioci nečeg opšteg. Ne mogu da odbrane privredu, kulturu, ništa – ali mogu Kosovo! To ne traži dokumente, dovoljne su priče.

Da li je moguće da Srbija, ili ceo ovaj region, nikada ne uđu u EU? EU ima sijaset svojih problema tako da deluje da narednih ko zna koliko godina neće biti popularno pomenuti novo proširenje.

Moram reći da nam na svetskom i evropskom terenu stvari ne idu na ruku. Imamo veliku krizu demokratije kao političkog oblika koji se pod uticajem populizma i parlamentarne trgovine u mnogo čemu udaljio od građana. Svetom vlada novac, kao što kaže Čomski kojeg upravo čitam. Ako u Americi možete da kupite položaj u vlasti na osnovu toga koliko ste uložili u kampanju, onda o čemu pričamo?

Evropa, kada nailazi na krize, pokazuje svoje recidive, ide ka nacionalizmu. Danas je na delu obnova nacionalizma koji je u Mađarskoj, Poljskoj ili na obroncima kontinenta, u Turskoj, uzeo užasnog maha. Nacionalizam je suprotan osnovnoj ideji Evropske unije. Imate Britance koji na svojim mitovima napuštaju EU, oni su elitna nacija sa recidivima kolonijalizma. Postoji i recidiv imperijalizma u Americi koja smatra da ima puno pravo da bombarduje koga hoće, nas, Irak, bilo koga.

Osim toga, danas je vreme terorista broj jedan, traži se brzina. Ali nemamo skraćenje radnog vremena, nemamo poboljšanje radnih uslova. Imamo sve veću masu nezaposlenih, osiromašenih ljudi.

Kada Evropsku uniju, ako sam Vas razumeo, spopadnu recidivi, ona se zatvara i za nova proširenja?

Tako je. Onda se javlja i recidiv o Balkanu – da je to neko smrdljivo tlo. Čekajte, pa šta ste Vi radili Balkanu? Ne znam da je neko sa Balkana uletao u Pariz, Beč ili Berlin da leši ljude po prestonicama. To ste vi radili ovde, što se sada pravite ludi? E to nije baš zgodno reći Evropljanima ili Amerikancima. Ali ja sam u godinama kad mogu da kažem šta hoću (smeh). Činjenica je da danas imamo isprepletane najgore osobine koje su doneli rasizam, kolonijalizam, imperijalizam… I danas o našim sudbinama odlučuju kolonijalne sile koje se onda igraju pričom da brinu o našoj bezbednosti na Balkanu… zato su valjda ovde i stvorili ovo što su stvorili.

*Profesor Dragoljub Mićunović, 1930, je narodni poslanik iz redova Demokratske stranke. Jedan je od 13 intelektualaca koji su obnovili rad te stranke čiji je prvi predsednik postao 1990. godine. Od 1996. do 2004. vodio je Demokratski centar nakon čega se vraća u DS.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM