Zašto Nemačka ne dozvoljava referendume?

Marijane Grimenštajn-Balaš ima 70 godina i još uvek daje časove frule. Širom Nemačke nije postala poznata po muzici nego jer je skupila 68.058 potpisa za ustavnu tužbu protiv Sporazuma o slobodnoj trgovini između Evropske unije i Kanade (CETA). Ustavni sud je njen zahtev odbio, ali je Saveznoj Vladi nametnuo važno ograničenje: smela je da pristane na sporazum CETA samo jer je obezbedila mehanizam da se kasnije iz tog sporazuma povuče, ukoliko to zahteva  neka sledeća sudska odluka.

Međutim Grimenštajn-Balaš, žena odrasla u Budimpešti i već četiri decenije stanovnica Nemačke, tu ne namerava da odustane. U novoj onlajn-peticiji sakuplja potpise za uvođenje referenduma u nemački sistem. Fatalno je, piše ona, zanemariti interese većine i donositi odluke protiv miliona ljudi i nauštrb životne sredine. Pominje razna pitanja, od sporazuma o slobodnoj trgovini sa SAD (TTIP), preko spasavanja banaka novcem poreskih obveznika ili socijalnih davanja. „Bolje je da građani sami donose tako važne odluke", smatra ona.

Šta kaže Osnovni zakon?

Deluje da se ova dama bavi Sizifovim poslom. Nemačka je jedna od tek nekoliko evropskih zemalja u kojima su zabranjeni referendumi na nacionalnom nivou – bar se tako često tvrdi. Grimenštajn-Balaš međutim kaže da u Članu 20 Osnovnog zakona ne samo da postoji mogućnost referenduma već da je tamo zapisano da je takva direktna demokratija od esencijalne važnosti. Tu piše: „Državni suverenitet potiče od naroda. Narod ga obnaša kroz izbore, druga glasanja i posebne zakonodavne, izvršne i sudske organe."

U „glasanje", kaže ona, svakako spada i nacionalni referendum pa nema potrebe menjati Osnovni zakon (ustav) što bi zahtevalo dvotrećinsku većinu u oba doma parlamenta, Bundestagu i Bundesratu. U pomoć poziva i čuvenog Heriberta Prantla, profesora prava i urednika u Zidojče cajtungu. Zapravo, citira njegov članak iz 2012. u kojem ovaj piše da zahtev za plebiscitom na nacionalnom nivou nije nekakav kapric civilnog društva već „neispunjena centralna instrukcija ustava".

Ali nije baš tako jednostavno, kaže Uve Lipinski, advokat iz Hajdelberga specijalizovan za ustavno pravo. „Morate posmatrati nekoliko ustavnih klauzula koje su povezane i daju jedna drugoj kontekst." On posebno pominje Član 76 Osnovnog zakona koji jasno definiše zakonodavni proces i uopšte ne pominje direktnu demokratiju. Za omogućavanje plebiscita, kaže Lipinski, potrebno je promeniti makar taj član, a za to je opet potrebna dvotrećinska većina.

Ustavni sud je, proveravajući 2009. usklađenost Lisabonskog ugovora sa nemačkim Osnovnim zakonom, već utvrdio da nacionalni referendum može biti uveden u zakonodavni sistem Nemačke. „Ali ne postoji obaveza da se takvi referendumi uvedu", kaže Lipinski za DW. Teško je da će se uskoro pojaviti potrebna dvotrećinska većina, pre svega zbog otpora demohrišćana koji su najjača grupacija u parlamentu.

Traume iz tridesetih

Postoje debeli istorijski razlozi što Osnovni zakon toliko moći daje parlamentu i ne dozvoljava jasno mogućnost direktne demokratije. Nacistički vladari su 1933. doneli zakon koji omogućava Vladi da raspiše referendum na kojem bi građani, zaobilazeći parlament, donosili nove zakone ili potvrdili odluke vlade. Baš tako je na primer Adolf Hitler 1934. dobio podršku da za sebe objedini funkciju Rajhskancelara i predsednika zemlje.

Uvrežena je čak i teorija da je Vajmarska Republika propada jer je 1921. zakonom omogućila jednostavno raspisivanje referenduma što je dozvolilo populistima da zbace izabrani parlament. Ta teorija je u velikoj meri do danas odbačena, kaže Lipinski, ali je svakako bila u mislima osnivača posleratne Zapadne Nemačke. Kako je to rekao Teodor Hojs, prvi predsednik Savezne Republike Nemačke: „Referendum je premija za svakog demagoga."