Zar je majica vrednija od života? | Politika | DW | 23.04.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Zar je majica vrednija od života?

Pre godinu dana u Bangladešu se srušila fabrika tekstila. Ishod te nesreće bio je oko 1.100 mrtvih. Dve žene iz Bangladeša sada pokušavaju da senzibilizuju nemačku javnost za problem i traže odštetu za žrtve.

Šila Begum je jedna od preživelih. Uprkos vrlo teškim povredama, ona je nakon 16 sati ipak spasena. Preko 1.100 njenih koleginica i kolega su poginuli.

Safija Parvin je generalna sekretarka Nacionalnog udruženja tekstilnih udruženja, sindikata koji se zalaže za prava radnika tekstilne industrije u Bangladešu.

Dojče vele: Šta je cilj Vaše posete Nemačkoj?

Safija Parvin: Želimo da ubedimo nemačke i međunarodne trgovačke posrednike koji su naručivali odeću u industrijskom kompleksu Rana Plaza, da trebaju platiti odštetu za žrtve tragedije koja se desila 24. aprila 2013.

Šta se tada desilo?

Šila Begum: Bila sam nadzornica u „Eter-teksu“, jednoj tekstilnoj firmi koja je uglavnom proizvodila pantalone i majice za strane kupce. Naša fabrika bila je na petom spratu jedne osmospratne zgrade. Neki radnici su 23. aprila otkrili pukotine na zidovima. Otišli smo kod menadžera i želeli smo da napustimo zgradu. Zatvorili su zgradu, ali su rekli da sutra moramo da dođemo na posao. Zapretili su nam da nam u protivnom, dva meseca neće isplatiti platu.

Shila Begum und Safia Parvin Überlebende Rana Plaza Bangladesch

Šila Begum i Safija Parvin

U osam sati ujutro 24. aprila oko 5.000 radnika ušlo je u zgradu. Nakon pola sata nestalo je struje, agregatori nisu radili. Osetila sam kako se zgrada ljulja. Nakon toga na mene je počeo da pada plafon. Desna ruka mi je bila uklještena među ruševinama, betonski stub je pao na donji deo mog tela. Jedna koleginica je umrla pred mojim očima. Svemoćni me je spaseo možda zbog toga što imam desetogodišnju ćerku koja se zove Nipu Moni.

Spasilačke ekipe su nakon 16 sati doprle do mene i izneli su me iz zgrade. Nakon hitne operacije prebačena sam na Univerzitetsku kliniku u Daki, gde su mi izvadili matericu.

Trenutno sam na tretmanu u rehabilitacionom centru za paralizovane u Savi. Iako je prošlo godina dana, još uvek ne mogu da pokrećem desnu ruku. Ne mogu da je koristim ni da jedem niti da radim po kući. Moja ćerka je najbolja učenica u razredu, ali možda neće moći da nastavi školovanje, jer ja nisam u situaciji da platim njeno školovanje.

Mlađa sestra mi pomaže da se lečim. Dobijam i podršku od Nacionalnog udruženja tekstilnih radnika, ali ipak, mi radnici iz Rana Plaze smo bespomoćni. Nadamo se da ćemo dobiti lekarsku pomoć i odštetu. Želimo poštenu platu i želimo bolji život, ali do sada se ništa nije desilo.

Da li ste dobili neku odštetu?

Šila Begum: Dobila sam 45.000 taka (oko 420 evra) od firmi kao što je „Primark“ i neke druge. I drugi ljudi su nešto dali. Sve u svemu, oko 70.000 taka (oko 650 evra). Ali, ja ne mogu više da radim, a novac sam već potrošila.

Pre dva meseca je jedna radnica, Salma, izvršila samoubistvo, kako bi izbegla sličnu sudbinu. Šta očekuje 29 stranih trgovaca koji su u Rana Plazi kupili tekstilnu robu? Da li bi i ja trebalo da se ubijem? Da li imaju bar malo sažaljenja? Nadam se i očekujem odštetu kako bismo dalje mogli da živimo i kako bi naša deca mogla da idu u školu.

Šta očekujete od nemačkih kupaca i međunarodnih firmi, koji sarađuju sa tekstilnom industrijom u Bangladešu?

Safija Parvin: Međunarodne firme u Bangladešu kupuju jeftinu tekstilnu robu i na međunarodnim tržištima prodajom te iste robe zarađuju milijarde. On ne mogu da ignorišu sopstvenu odgovornost prema radnicima Bangladeša. Trebalo bi da iskoriste svoj uticaj i da primoraju vlasnike fabrika da poboljšaju radne uslove. S druge strane, nemački kupci bi trebalo da vrše pritisak na međunarodne trgovce, kako ni oni ne bi mogli da izbegavaju da preuzmu odgovornost.

Kakav uticaj imaju sindikati tekstilne industrije u Bangladešu?

Safija Parvin: Sindikati nisu jaki. Manje od tri odsto radnika tekstilne industrije su članovi sindikata. Možete da zamislite dakle kakav je to scenario. Bez obzira na to, Nacionalno udruženje tekstilnih radnika zalaže se za prava radnika.

Bangladesch Rana Plaza Einsturz Rettungsarbeiten 26.04.2013

Spasilačke ekipe do mnogih nisu uspele da stignu

Koliko je za sindikate teško da poboljšaju uslove rada za radnike?

Safija Parvin: Sindikalni aktivisti se u Bangladešu bore s mnogim problemima. Nekada moramo da se suočavamo sa nasilnicima koje huškaju vlasnici fabrika kako bi sindikalcima onemogućili pristup fabrikama. Nekada vlada podržava vlasnike fabrika, umesto da stoji na strani radnika. Ipak, situacija se malo poboljšala. Trenutna vlada se, čini se, malo bolje brine o radnicima.

Šta su do sada uspeli da postignu sinidikati?

Safija Parvin: Osamdesetih godina za tekstilne radnike nije bilo regulisano vreme godišnjih odmora. Radili su čak i za Međunarodni dan rada, 1. maj. Nije bilo novčanog dodatka za rad tokom praznika, niti plaćenog porodiljskog odsustva za žene. Nakon duge borbe, radnici Bangladeša uspeli su da se izbore za ta prava. Danas je, takođe, lakše oformiti sindikat.

Autor: Jahidul Kabir /
Odgovorni urednik: Ivan Đerković