1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Zaključane kapije u povratničkim selima

Od oko 200 novoizgrađenih kuća u povratničkim selima oko Prizrena, tek u svakoj desetoj živi po neko. Zima je na pragu pa su otišli kod dece ili unuka negde u Srbiju. A kako žive oni koji su tu ostali?

Većina povratnika ne provodi zimu u svojim selima

Većina povratnika ne provodi zimu u svojim kućama

U Stajkovcu, selu udaljenom desetak kilometara od Prizrena na putu ka Štrpcu, gde je nemačka organizacija ASB pre šest godina asfaltirala put, izgradila 40-ak kuća za povratnike i opremila ih osnovnim instalacijama i nameštajem, na ulicama nema nikoga. Na pojedinim balkonima vidi se odeća koja se suši. Ispred pojedinih kuća su papuče i popularne piroćanke – gumena obuća najprikladnija za taj podšarplaninski kraj. U kućama, međutim, nema nikoga i kapije su zaključane.

U centru sela, jedna, ipak, nije. To je dom Momirke Nedeljković, starice koja nikada ne napušta svoje selo i u njemu, često, zimu provede sama. Kod nje je ovom prilikom bilo više njenih meštana.

Prazne seoske ulice

Prazne seoske ulice

„Lepo mi je. Jedna snajka je sa mnom skoro stalno, a druga ode po nekad pa se vrati, a nas dve smo ovde skoro stalno. Kad se sretnemo razgovaramo, kada ne, ćutimo u svojim kućama. Nema gde. Tako je mesecima i godinama. Za mene je skoro isto je li selo puno ili prazno. Jedina veza sa svetom mi je telefon. Kazala sam mojima u Beogradu: kada telefon zvoni, a ja se ne javim, znajte nešto se dešava“, kaže Nedeljkovićeva.

Iz Beograda u Stajkovac

Skoro svi povratnici ističu da žive od penzije koju dobijaju iz Beograda i Prištine ili minimalca u iznosu od oko 10.000 dinara. Skoro svi kažu da nemaju bezbednosnih problema i kada odlaze da reše neko svoje pitanje u opštini uvek budu uredno usluženi. Dragica Uštević, rođena Beograđanka čiji je suprug iz Stajkovca, najradije boravi u ovom podšarplaninskom selu.

„Super nam je, bar meni. Idem gde hoću, radim šta hoću, kažem šta hoću. Ja sam se ovde preporodila. Čist vazduh - mir. Ja ovde čekam Novu godinu. Kažu nema struje - kako se ranije živelo bez struje, sa romantikom. Šteta samo što nismo malo mlađi, ali bi natalitet bio…“ - smejući se kaže ova bivša učiteljica.

U susednoj Sredskoj, takođe srpskom selu, Biserka Zrnzević, pravnica po struci i do 1999. sekretar kombinata „Kosovo vino“ ljuta je što su ih, kaže, „svi zaboravili“ - i Beograd i Priština. Javljala se na konkurse raspisane od strane SO Prizren, ali ništa od toga.

„Što je najgore, posle nekog vremena, primljeni su ljudi koji ne odgovaraju tom raspisanom konkursu. Prvo, tražena je osoba srpske nacionalnosti, a primljeni su ljudi drugih nacionalnosti. To meni jasno govori šta je po sredi. Ja bih radila u opštini Prizren, što ne bi radila . Normalno, radila bih svoj posao“, priznaje Biserka.

Kuće bez plafona

Selo Mušnikovo kod Prizrena

Selo Mušnikovo kod Prizrena

Momčilo Ilić, nastavnik matematike koji od septembra naredne godine ide u penziju, a desetak godina je kao raseljeno lice živeo na Brezovici, pa se sa suprugom vratio u rodno Mušnikovo, plaši se kako će opstajati njegovi sunarodnici ako se, kako kaže, „ukinu paralelne srpske institucije na Kosovu jer su nam samo one pomagale“. On ima i svoje objašnjenje zašto su najčešće prazne novoizgrađene srpske kuće.

„Pre svega to nisu bile kuće - mi ih zovemo kazanače. Bez plafona, mislim bez betonske ploče. Kuća koja nije spolja obezbeđena. Proverimo da li ima struje, da li ima vode i sigurno u takvim uslovima niko ne može da živi, bez ikakvih prihoda. To što je izgrađeno sto kuća - zašto su bile građene? Vreme je dalo odgovor na to. To nije bio plan za povratak Srba. To je bio plan kako da se u datom momentu izvesni ljudi, koji su bili bez posla na Kosovu, zaposle i da se te donacije utroše na taj način. Na kraju krajeva, mogu vam reći, oni ljudi koji imaju strahovitu želju da žive i rade tu - oni nisu dobili te nove kuće“, tvrdi Ilić.

Autor: Refki Alija, Prizren
Odgovorni urednik: Ivan Đerković

Audio i video