Zaglavljeni u Preševu

Za Zmaraija Muradija, avganistanskog izbeglicu iz Kunduza, najteži deo njegovog mesec dan dugog putovanja u Evropu nije bilo petnaestodnevno putešestvije kroz iranske pustinja, niti kada su ga polivali iz vodenih topova tokom prelaska mora na putu ka Lezbosu.

„Turski policijski brod prestao je da nas poliva tek kada smo podigli u vazduh naše bebe“, kaže on.

Muradiju i njegovoj porodici najteže je bilo kada su stigli u Preševo, u Srbiju, i morali da pola dana čekaju na hladnoj kiši da bi se registrovali u izbegličkom kampu Ujedinjenih nacija. „To je bilo najgore iskustvo u mom životu“, kaže Muradi za DW. „Moja ćerka ima 20 meseci i kašlje. Veoma je bolesna. Moja žena sedela je na mokroj zemlji ogrnuta samo ćebetom.“

Između petka i nedelje prošlog vikenda svakoga dana granicu između Srbije i Makedonije prelazilo je između 8.600 i 10.000 ljudi. Pritom, kamp u Preševu ima samo 12 toaleta i ograničene mogućnosti grejanja, kaže Stefan Kordez, terenski koordinator organizacije „Lekari bez granica“ za Južnu Srbiju.

Domino efekat

„Imamo osećaj da bi granice uskoro mogle da na različitim mestima budu zatvorene, što će izazvati domino-efekat širom Balkana“, kaže Kordez za DW. „To znači da će izbeglice da se zaglave na mestima na kojima će tada biti neophodno mnogo više sredstava, uključujući i grejanje, da bi se izbegli ozbiljni problemi narednih meseci.“

Jedan smrtni slučaj zabeležen je prošle nedelje u Preševu nakon što jedna Sirijka doživela srčani udar u blizini kampa. Njeno telo pronašao je u tuš-kabini jedan volonter iz Švajcarske i o tome obavestio vlasti. To je dodatno frustriralo volontere u Preševu, ionako nezadovoljne zbog nedostatka institucionalne podrške.

„Ljudi nas pitaju kako to da je čitav proces tako dobro organizovan u Makedoniji, a da ovde vlada ovakav nered“, kaže Danijela Gabrijel, nezavisna volonterka koja radi ispred kampa. „neko bi morao da na sebe preuzme poslove koordinacije i organizacije, ali ne znam zašto se to ovde ne dešava.“

„Jeziva skloništa“

Danijela Gabrijel tvrdi da su neformalne grupe volontera, među kojima su uglavnom lokalni Albanci i Srbi, kao i studenti iz Zapadne Evrope, ključne u pružanju pomoći u logoru, ali da im nedostaju precizne informacije i obuka za upravljanje u ovakvim kriznim situacijama.

„naš zadatak ne bi trebalo da bude da pronalazimo nekakva jeziva skloništa po napuštenim kućama da bi održali ljude u životu i sklonili ih od kiše“, kaže Danijela Gabrijel za DW. „Mi bi trebalo da im dajemo čaj i ćebad, da budemo podrška već organizovanom sistemu, ali umesto toga neprestano se suočavamo sa medicinskim i organizacionim problemima.“

I tek što je završila tu rečenicu njen kolega je prekida i obaveštava da se pojavila jedna sirijska tinejdžerka koja je pokidala ligamente u kolenu dok je izlazila iz autobusa. Danijela Gabrijel grabi telefon i trči da pronađe invalidska kolica za povređenu devojku.

Odeća, ali i finansiranje troškova za hranu takođe su konstantni problemi u Preševu. Dve nemačke grupe organizovale su proteklih nedelja sakupljanje sredstava za kupovinu hrane preko društvenih mreža, ali taj novac je presušio nakon što su obe ekipe otišle, a da održiv sistem finansiranja nije zaživeo.

„Za sada ipak ide nekako“, kaže Aleksander Travele, dobrovoljac Australije. „Mnogi stanovnici ovde su Albanci i imaju razumevanja za izbeglice jer su i sami to ne tako davno bili.“

Gde je pomoć?

Tokom vikenda, grupa lokalnih Albanaca nenajavljeno je stigla sa kombijima punim hleba, putera od kikirikija, marmelade, jogurta i vode koja je deljena ljudima dok čekaju u redu za registraciju.

Travele kaže da se distribucija pomoći fokusira upravo na ljude u tim redovima, jer izbeglice koje nisu hitni medicinski slučajevi ne dobijaju pomoć nevladinih organizacija pre ulaska u logor, a pritom u redu često čekaju između 6 i 12 sati.

Nakon što izbeglice dobiju srpske papire, dozvoljeno im je da putuju kroz zemlju. Autobusi prevoze izbeglice od kampa u Preševu do hrvatske granice po ceni od 35 evra po osobi, ali ljudi koji nemaju gotovinu ostavljeni su da pronađu alternativna rešenja.

Ta „alternativna rešenja“ su različita – dvojica Marokanca su, recimo, svoje finansijske probleme pokušala da reše tako što su prodavali svoje čizme ispred ulaza u kamp. Tako je svako od njih zaradio po 15 evra. Neki drugi pregovaraju sa lokalnim taksistima, uprkos tvrdnjama da su neki vozači pokrali izbeglice čim su se malo odmakli od Preševa.

„Ne mogu da se vratim“

Nakon što je napustio Kunduz samo deset dana pre nego što su Talibani ponovo osvojili taj grad, i Muradi je bio jedan od mnogih ljudi koji su se zaglavili u Preševu bez novca za autobusku kartu. U međuvremenu dobrovoljno radi u logoru kao prevodilac.

Dok služi vruć čaj u šatoru, Muradi priča da je nekada bio bankarski službenik i da je studirao poslovnu administraciju. Nada se da će nastaviti studije u Švedskoj ili Norveškoj, i da će podizati ćerku na bezbednom mestu. Na pitanje da li će se vratiti u Avganistan odgovara: „Nikada.“

„Ne mogu da se vratim u Avganistan. Mislim da rat tamo neće prestati ni za sto godina. Nedostajaće mi otac, ali on bi umro za nedelju dana kada bi krenuo na ovakvo putovanje.“