1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Intervju

„Za proroka i firera“

Na desetine hiljada muslimana se tokom Drugog svetskog rata borilo na strani hitlerovog nacionalsocijalističkog režima. Istoričar David Motadel za DW analizira prirodu tog odnosa.

Bosnier bei der Wehrmacht (1943) (Getty Images/Keystone)

Bošnjaci doborovoljci u Vermahtu (oko 1943.)

DW: U vašoj knjizi „Za proroka i firera" (Für Prophet und Führer) pišete o politici nacionalsocijalističkog režima prema islamu. Šta je bila karakteristika te politike?

David Motadel: Na vrhuncu Drugog svetskog rata, 1941. i '42. godine, kada su nemačke jedinice umarširale u područja naseljena muslimanima, poput Balkana, Krima, severne Afrike i Kavkaza, u Berlinu se o islamu počelo razmišljati kao o značajnom političkom faktoru. Hitlerov režim je korak po korak vrbovao muslimane i koristio ih za borbu protiv, navodno, zajedničkih neprijatelja: Velike Britanije, Sovjetskog Saveza, SAD i Jevreja. U regionima u kojima su pretežno živeli muslimani, nacionalsocijalistički režim brzo je počeo da širi propagandu po kojoj je tzv. Treći Rajh bio prikazivan kao zaštitnik islama. I vojnicima Vermahta je recimo, neposredno pre akcija u severnoj Africi, podeljen pamflet pod nazivom „Islam" u kojem im je objašnjavano kako se odnositi prema muslimanskom življu. Na Kavkazu i Krimu, tamo gde je Staljin uoči Drugog svetskog rata sprovodio brutalnu politiku protiv islama, Nemačka je podizala džamije i škole Kurana, sve u nadi da će to stanovništvo okrenuti protiv Sovjetskog Saveza. Nemački propagandni stratezi sistematski su radili na političkom tumačenju tekstova iz Kurana ili su instrumentalizovali pojam tzv. „svetog rata", odnosno „džihada", kako bi muslimane podstakli na verski intonirano nasilje protiv saveznika. Pored toga regrutovano je na desetine hiljada muslimanskih dobrovoljaca koji su se od 1941. pojačano priključivali Vermahtu, ali i SS-jedinica,a. To su pre svega bili Bošnjaci, Albanci, krimski Tatari i muslimani sa Kavkaza, kao i iz centralne Azije.

Šta je bio cilj nacionalsocijalističkog režima kada je reč o politici pridobivanja muslimana?

Razlozi za takvu politiku bili su višestruki: nemačka vojska je u mnogim regionima u kojima je delovala bila u dodiru sa muslimanskim stanovništvom. Istovremeno, nakon 1941. naglo se pogoršala vojna situacija. Postojala je nada da će gubici na Istočnom frontu moći da se nadoknade vojnicima muslimanima. Oni su slati na sve frontove: borili su se oko Staljingrada i Varšave, a na kraju čak i u borbama oko Berlina. Muslimanskim vojnicima bilo je omogućeno da praktikuju svoju veru i verske prakse poput ritualnog klanja životinja. Tu vrstu klanja životinja nacisti su 1933. zabranili iz antisemitskih razloga, ali su je ponovno dozvolili 1941. zbog muslimanskih vojnika. Posebnu ulogu među vojnicima igrali su tzv. „vojni imami" koji su bili zaduženi ne samo za verska pitanja, već i za političku indoktrinaciju.

Postoji široko rasprostranjeno mišljenje da su muslimani za vreme nacionalsocijalizma bili čvrsto na strani nacista, jer su se zbog antisemitizma osećali povezani s njima. I da je nacionalsocijalistički režim baš iz tog razloga vrbovao muslimane. Koliko je istine u toj tvrdnji?

David Motadel (Privat)

David Motadel

U propagandi, naročito u arapskom svetu, antisemitizam je – kao uostalom generalno i u nemačkoj propagandi – igrao veliku ulogu. To je često bilo povezivano s cionističkim naseljavanjem Palestine, što je između dva rata bila važna tema u arapskom svetu. Ipak, teško paušalno i govoriti o nekakvom opštem i rasprostranjenom antisemitizmu među mislimanima. Neki prisni saveznici nacionalsocijalističkog režima, poput muftije jerusalimskog Mohameda Amina al Huseinija, delili su mržnju prema Jevrejima sa režimom u Berlinu. Ali u ratnim područjima, na Balkanu, u severnoj Africi ili na istoku Evrope, situacija je bila mnogo složenija. U tim krajevima su muslimani i Jevreji dugo živeli zajedno. Ponegde je čak zabeleženo i da su muslimani pomagali Jevrejima da se sakriju od Nemaca.

Šta su oni muslimani koji su sarađivali s nacionalsocijalistima, očekivali od te saradnje?

Reakcija muslimanskog stanovništva prema nemačkom osvajaču u ratnim područjima nije bila jedinstvena. U Libiji, gde je stanovništvo godinama trpelo brutalni režim italijanskih kolonizatora, nemačko-italijanske jedinice prihvaćene su hladno. U Sovjetskom Savezu je bilo jednostavnije. Pritom bi trebalo reći da je za većinu muslimanskih vojnika odluka da se priključe nemačkim trupama bila više pragmatične nego verske prirode. Osim toga, mnogi su regrutovani u logorima za ratne zarobljenike. Njima je jednostavno samo bilo stalo do toga da pobegnu od gladi i bolesti. Mnogi su verovali da će im nemačka uniforma pomoći da prežive rat.

Hajnrih Himler, vođa SS-a, rekao je jednom prilikom da je islam „za vojnike praktična i simpatična vera". Da li su nacionalsocijalisti zaista pozitivno gledali na muslimane ili su im oni samo poslužili kao instrument za postizanje cilja?

Moja teza je da se islamska politika Nemačke u tzv. Trećem Rajhu bazira na pragmatičnim motivima. Istovremeno, istina je da su neki od vodećih ljudi režima, poput Hitlera ili Himlera, bili simpatizeri islama. Kad god je Hitler tokom rata kritikovao katoličku crkvu, on ju je upoređivao sa islamom. Dok je katoličanstvo za njega bila slaba, omekšala i „ženska" vera, islam je hvalio kao jaku i agresivnu „veru ratnika". Taj stav konstantno srećemo i kod drugih nacističkih lidera. Ipak, može se reći da je na kraju prevladala strategijska, a ne ideološka motivacija kada je u pitanju politika prema islamu Hitlerovog režima.

David Motadel je profesor za međunarodnu istoriju na London School of Economics. Studirao je istoriju na univerzitetima u Frajburgu, Bauelu i Kembridžu i kao naučnik radio na univerzitetima Harvard, Jejl i Oksford. Redovno objavljuje članke u „Njujork Tajmsu, „Špigelu" i „Zidojče cajtungu". Iz štampe je upravo izašla njegova knjiga „Za proroka i firera – islamski svet i Treći Rajh".

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android