Zašto su u Hrvatskoj jugonostalgični?

Iako je propitkivanje dobrih strana propale Jugoslavije u javnom diskursu Hrvatske tabu, a jugonostalgija je etiketa koju politička desnica u najljućim okršajima lepi suparnicima, građani se sve radije prisećaju života pre rata. To pokazuje i istraživanje portala MojeVrijeme.hr, a koji su preneli gotovo svi mediji na području bivše SFRJ. Prema tom istraživanju, čak 86 odsto hrvatskih građana starijih od 45 godina smatra da se nekada živelo bolje. Reč je, dakle, o onima koji imaju stvarno iskustvo života u bivšem režimu, ali pri tom ne treba zanemariti ni ljudsku sklonost romantičnom sagledavanju sopstvene mladosti.

„Ti su ljudi 91. Godine, kada su referendumom tražili otcepljenje Hrvatske od Jugoslavije, imali drugu predstavu o demokratiji. Verujem da je to stvar razočaranja trenutnom situacijom“, objašnjava u razgovoru za DW novinarka Melisa Skender koja je nedavno za potrebe snimanja televizijske serije „Crno-bijeli svijet“ pretraživala novinske arhive iz osamdesetih godina prošlog veka.

Moraju li baš svi da razumeju politiku?

Prvi put je jasno rečeno i to da bi 74 procenata ispitanika iz grupe građana starijih od 45 godina, pod određenim uslovima, pristalo na povratak u jednopartijski sistem, popularno nazvan „jednoumlje“. To ne čudi književnika i uglednog novinskog urednika Peru Kvesića koji je, između ostalog, 1977. ponovno pokrenuo i uređivao uticajan omladinski list „Polet“. „Kada se kaže jednopartijski sistem, to je nešto vrlo ogađeno i odbija se bez razmišljanja. Verujem da su ljudi to izjavili više iz nostalgije, a s druge strana iskustva. Videli su da se u takvom sistemu može ugodno živeti“, kaže Kvesić i ističe prednosti jednopartijskog sistema koje se ne preispituju. On je, kaže, jednostavno jeftiniji. „Druga stvar jeste da jednopartijski sistem ne znači i jednu političku opciju. Dapače. Pri kraju partije koja je ovde vladala 45 godina, vrlo se ozbiljno razmišljalo o ozakonjenju frakcija unutar partije“, dodaje i nudi objašnjenje za veliki broj onih koji bi živeli u jednoumlju, ukoliko bi ono pružilo blagostanje.

„Jedan veliki deo ljudi u svakom društvu politika jednostavno ne interesuje. Njima treba obezbediti dobar život, a ne terati ih na nešto za šta nemaju afiniteta, mogućnosti i znanja. Zašto ih forsirati? To je takođe neka vrsta demokratskog nasilja. Dajmo im demokratski izbor da ne budu svesni građani. Jednopartijski sistem to de fakto dozvoljava. Ne kažem da plediram za takav sistem, već da se on ozbiljno ne promišlja. On se odbacuje kao strašilo, a i strašilo ima korisnu funkciju.“

Nekad radnici, danas kopači po kontejnerima

I dok su, zbog spomenute televizijske serije, u Hrvatskoj u toku burne rasprave o osamdesetim godinama koje jedni pamte kao vreme procvata popularne kulture, a drugi kao doba ideološkog mraka, građani smatraju da su napravljeni koraci unatrag po pitanju društvenih vrednosti kao što su ekonomska sigurnost, javno zdravstvo i solidarnost. Novinarka Skender problem vidi u mladosti hrvatske demokratije, ali i tržišne ekonomije pa čak i neprilagođenosti obrazovnog sistema novoj realnosti. „Tako smo se našli u novom sistemu sa starim načinom razmišljanja. Moja mama je radnica koja je u jednom trenutku ostala samohrana majka. U okolnostima u kojima sada živimo, verovatno bi kopala po kontejneru. U bivšoj državi je ipak dobila posao, zaradila penziju, dobila stan za koji je isto tako plaćala. Postojali su stambeni fondovi, kase uzajamne pomoći, država je terala ljude da štede i brinula o njima. Sada država gubi kompas. Previše je prisutna tamo gde ne bi trebalo da bude, a tamo gde bi trebalo da se angažuje, ne angažuje se dovoljno ili ne na dovoljno dobar način.“ Lično, kaže, ne želi povratak u jednopartijski sistem, ali bi rado sadašnji sistem naterala da funkcioniše na zamišljeni način. Iskustvo pretraživanja novinskih arhiva ukazalo joj je na još jednu stvar – degradaciju medija, uprkos popularnim tvrdnjama o režimskoj kontroli javno objavljene reči.

„Čini mi se da su mediji tada bili mnogo pametniji, intelektualci su u njima bili prisutniji. To su bili pametni tekstovi za koji bi se u današnjim medijima smatralo da se beskrajno dosadni. Sigurno je da su postojali režimski mediji, ali verujem da je novinar u javnosti imao veći ugled i veću odgovornost prema tom ugledu koji je uživao u javnosti. Uz režimske, postojali su i omladinski mediji koji su bili skroz kontra i nisam primetila da je neki diktator govorio o čemu će i na koji način da pišu. Danas postoji gomila medija, ali sadržajno su isti“, priča Skender, a potvrđuje i kolega Kvesić. Upravo je on uređivao takve „kontra“ medije. „Kontrola 'komiteta' se događala tu i tamo kada se radilo o nekom tekstu koji bi mogao da izazove nekakvu uzbunu. Glavni urednik bi otišao na konsultacije. Nakon njih je mogao da ne posluša sugestije, a postojala je i mogućnost snošenja posledica, ako ne posluša. Zapravo, moglo se objaviti sve, naročito ako ti je bilo veoma stalo do nečeg. Trebalo je malo lukavosti da se pronađe način kako da se to plasira. Naravno, postojalo je i par svetinja u koje nije smelo da se dira. Ne diraj Tita! Ali mi smo svako malo uvaljivali nešto na njegov račun. Samo što to nije išlo na naslovnu stranu, već bi se provuklo kroz tekst“, priseća se Kvesić i dodaje da novinarstvo više nije ugledna profesija, najviše zbog nemogućih uslova rada u kojima novinari ne mogu kvalitetno da rade. „Danas su mediji prvenstveno u službi kapitala, a osim tih retki koji su dotirani. U službi su sistema, koji je jača kategorija od politike“, kaže Kvesić.

Potrošačko društvo i povratak u pećinu

A današnja sloboda govora se u velikoj meri svela na to da novinar može otvoreno da kritikuje vladajuće, a građanin može nekažnjeno da im uputi sočne psovke preko društvenih mreža. „Ne znam da li je to san svakog Hrvata“, kaže Skender uz smeh i tvrdnju da birači, kako ih ona naziva 'ovce', nisu ni pre, a nemaju ni sada uticaja na ono što država radi i koliko je korisna. Ipak, smatra da je Jugoslavija sa 'elegantnim diktatorom Titom' bila suverenija nego što je to Hrvatska danas.

Protivnici iznesenih teza rado kao protivargument iznose podatke o povremenim nestašicama benzina, kafe pa čak i nemogućnosti da se kupe 'pristojne' džins pantalone u Jugoslaviji, ali i tehnološkom napretku u vidu mobilnih telefona i boljih automobila koji se danas voze, kao da se radi o istinskom merilu zadovoljstva nacije. Pri tom, najčešće, izostavljaju stvarne mane bivšeg sistema kao što su verbalni delikt, zabrane javnog delovanja, političke zatvore i progone. „Čini mi se da nas je potrošačko na neki način vratilo u pećinu, jer sada važi zakon jačeg, veći automobil, bolji mobilni telefon. Sećam se jednog arhitekte iz Berlina koji ne vozi automobil. Nije mu nikada bio potreban, nije ni naučio. Ovde je radio na skupim projektima i nije se lepo gledalo na to što je dolazio na biciklu na sastanke. Onda je kupio skup automobil pa ga je žena vozila ili je dolazio na posao taksijem, čisto zbog utiska. Nekad smo u školu svi dolazili u keceljama da se ne bi pravile razlike“, objašnjava Skender.

Socijalizam s humanim licem?

Književnik Kvesić ima razumevanja i za one koji takve teme žele da proteraju iz javnog diskursa i potpuno sotonizuju bivše društveno uređenje. „Realno gledajući, oni zaista nisu bili slobodni u Jugoslaviji. Uvek su postojali ljudi sa svakakvim stavovima. Pojednostavljeno rečeno, oni zapravo koriste jezik mržnje i iskrivljuju realnost. Oni ne shvataju šta je bilo kao što ne shvataju ni šta se sada događa. Hteli bi da bude onakva kakvu oni žele, ali stvarnost se opire i to ih jako iritira. Prva reakcija je bes. Oni nisu bili slobodni, a sad su dočekali svoj čas slobode.“

Kada se govori o tom kompleksu jugonostalgije, navodi da je to psihološko osećanje s jedne, a s druge strane prava istorija o kojoj još ne znamo dovoljno. Kaže, kompleksna Jugoslavija je u svakoj svojoj deceniji bila druga država, a nije bilo ni svejedno da li se živi u Sloveniji ili na Kosovu, u Zagrebu ili u malom Muću. „Da te neko pita gde bi voleo da živiš, bilo kog normalnog čoveka koji nije pasionirani sakupljač oružja, gde bi voleo da živiš u doba antičke Grčke, šta bi odgovorio? Naravno da ne u Sparti, već u Atini, pod pretpostavkom da nisi rob već slobodan čovek. Nakaradni karakteri bi odabrali Spartu. Mislim da bi, da za sto godina pitaš prosečnog čoveka gde bi voleo da živi da mora da se vrati na kraj 20. veka, ipak odabrao Jugoslaviju. Daleko od toga da je to bila najuređenija ili najbogatija zemlja, ali možda je bila najhumanija. Tu je bila gomila svega lošeg i bio sam veći kritičar od svih ovih koji sada viču da su rovarili protiv sistema. Ali postojala je perspektiva, sistem se razvijao na bolje i postojala je nada da će bolje biti barem tvojoj deci. Danas smo izgubili tu perspektivu“, zaključuje Kvesić.