Nemački kuknjavitis
14. avgust 2018.
Najpre dobra vest: kukanje je u ljudskoj prirodi. Naš prvi krik kao novorođenčeta često je vrisak nezadovoljstva, objašnjava mi psiholog Mihael Tiel iz Hamburga. On je sa svojom koleginicom Anikom Lohstroh, objavio knjigu „Nemačka, ujedinjena u kuknjavi ". A kuknjava je, nastavlja on, u stvari ista stvar: to je način da se izrazi nezadovoljstvo.
Loša vest glasi: mi Nemci svoje nezadovoljstvo izražavamo vrlo često i glasno. U skladu s motom „ko traži, taj i nađe", rado usmeravamo svoj pogled ka negativnom, umesto ka pozitivnom. Međutim, kada se vratimo sa naših putovanja u inostranstvo otrežnjeni ustanovimo kako je deprimirajuće biti okružen zemljacima koji se zbog sitnica i banalnih stvari stalno žale.
Kuknjavitis uprkos velikom zadovoljstvu
Jedna studija iz 2009. godine sprovedena među putnicima različitih nacionalnosti potvrđuje ovaj utisak: upravo nemački putnici se najčešće žale na većinu stvari tokom letova. Na to bi se moglo odgovoriti da smo sada ipak zadovoljni - više nego svih ovh godina od ponovnog ujedinjenja Nemačke. Ipak, psiholog Mihael Tiel je uveren: I dalje će se isto kukati. „Mi Nemci u sebi imamo fundamentalno nezadovoljstvo, određenu težinu u svakodnevnom životu", kaže on. Nama nedostaje lagana narav, kakvu poseduju ljudi iz zemalja južne Evrope ili oni iz Centralne i Južne Amerike. Mnogi Nemci u sebi uvek imaju određeni unutrašnji strah, kako su ga Amerikanci nazvali „nemački strah" (German Angst), kaže Tiel. I to se može istorijski opravdati: U mnogim oblicima vladavine, ljudi nisu bili ništa više do sluge. Tome treba dodati desetine ratova, uključujući 30-godišnji rat i dva svetska rata. Kukanje je kulturološki prenošeno, objašnjava ovaj psiholog, a preokreti poput ovih naknadno utiču na život ljudi.
Čak i najveći nemački književnici nisu bili imuni na kukanje. Hans Grimelhauzen, Gete, Kafka, Breht ili Gras, svi oni su svojim herojima pripisali jednu dozu melanholije.
Kukanje nije uvek tako loše
Naročito kod kolega iz inostranstva, kao što je to nedavno uradio novinar lista Ekonomist Džeremi Klife, pojavljuju se iznova članci u kojima se ističe preveliko kukanje Nemaca. Nemcima je trenutno jako dobro, pa zbog čega svo to džangrizanje, pita se Klife. Ekonomija cveta, broj nezaposlenih je nizak, naša infrastruktura je, kako piše Klife, jedna od najboljih. „Razvedrite se!", zahteva od od Nemaca: „Radujte se!"
Na izvestan način se slažem sa Klifeom: kukanje Nemaca nije uvek primereno situaciji, a biti okružen ljudima koji u svakoj prilici daju negativne komentare može da uništi dobro raspoloženje.
Uprkos svemu tome, kukanje može imati i pozitivne efekte. S jedne strane, ono olakšava dušu, ističe Tiel. S druge strane, može zbližiti ljude - solidarno kukanje na temu poput vremenskih prilika.
Ali ko je imao više uspešnih iskustava sa sopstvenim džangrizanjem, pada u zamku da se kod njega razvije „automatizam za kukanjem". To može da dovede do potpuno pesimističnog stava prema životu, koji zauzvrat negativno utiče na telo i psihu, Na taj način se može podstaći razvoj bolesti poput depresije ili hipertenzije, objašnjava Tiel.
Možda možemo da se složimo: kukanje da, ali s merom?!
Što se mene tiče, napisala sam ovaj tekst u zagušljivom birou u kome je temperatura iznosila 33 stepena. Naravno da sam pri tome povremeno kukala – ponekad u sebi, a ponekad kolegicama. Bilo je to zarad osećaja zajedništva, naravno. A ta ideja uopšte i nije tako loša.