Zaštita poreskih obveznika ili banaka?

Tema koja zauzima mnogo prostora u nemačkim dnevnim listovima je i dalje finansijska i dužnička kriza.

„Nemačka je u pravu sa svojom konsolidacijom budžeta“, smatra Mišel Sapen, savetnik francuskog predsedničkog kandidata Fransoa Olanda. Frankfurter algemajne cajtung objašnjava planove francuskih socijalista za prevazilaženje dužničke krize u Evropi: „U slučaju pobede na izborima, Oland namerava da promeni evropski fiskalni paket. On želi da ga dopuni inicijativama koje bi potpomogle rast privrede“ […] Sve to za frankfurtski dnevnik prenosi lično Mišel Sapen. „Ako neko pet godina beleži rast od 0,5 odsto, tako ne može da se sanira nijedna zemlja“, upozorava Olandov savetnik, „rešenje nije u tome da se novac daje za isplate ličnih dohodaka državnih službenika. Mi ne želimo da zemlje koje su više zadužene nađu lakši izlaz iz situacije. Umesto toga, na evropskom nivou želimo rentabilne investicije u istraživanja i infrastrukturu“. „Kao primere“, Sapen je naveo „projekte obnovljivih energija, javnih saobraćajnih mreža i biotehnologije. Te investicije bi mogle da se finansiraju, na primer, prihodima dobijenim od poreza na finansijske transakcije. Oland, kako kaže njegov savetnik, baš kao i Nemačka, zagovara model koji je predložila Evropska komisija, a koji, prema procenama optimista, može da donese oko 100 milijardi evra godišnje.“

Internet-list Dojče mitelštands nahrihten prenosi „teške reči“ Džozefa Stiglica, dobitnika Nobelove nagrade za privredne nauke, da, kako piše u naslovu, „Evropska centralna banka zastupa interese banaka, a ne poreskih obveznika. „Dobrovoljni otpis dugova Grčkoj još nije definitivno dogovoren. Mnogi poverioci, pre svega hedž-fondovi, traže učešće Evropske centralne banke i i prete tužbama. Sada ECB planira da svoje grčke obveznice tako reći preko noći zameni za nove papire kako bi to učešće izbegla. To ponašanje mnogim posmatračima izgleda čudno. Nobelovac i profesor na Kolumbija univerzitetu, Džozef E. Stiglic, u jednom članku se podrobnije pozabavio ulogom ECB u otpisu dugova Grčkoj. Ta banka, naime, insistira na dobrovoljnom otpisu na koji bi pristali sami poverioci, i koji bi tako isključio mogućnost isplate osiguranja koja su kupile banke. Do takvih isplata bi inače moralo da dođe kada bi Grčka bankrotirala, to jest, kada bi došlo do takozvanog kreditnog slučaja. Ali, upravo to ECB želi da spreči. – To je neobično ponašanje, smatra Stiglic.“

„Regulator koji se stara o sistemskoj stabilnosti bi zapravo trebalo da bude srećan zbog toga što su se investitori osigurali za svaki slučaj. Umesto toga, ECB zaobilazi to osiguranje tražeći dobrovoljni otpis dugova. Prema Stiglicu, za to postoje tri moguća objašnjenja. Nijedno od ta tri objašnjenja ne ide u prilog ECB i njenom regulatornom i nadzornom ponašanju – naprotiv. Prvo objašnjenje je u tome da banke zaista nisu kupile osiguranja i da su tako zauzele spekulativne pozicije, tako da u kreditnom slučaju ne bi bile osigurane. Taj slučaj možemo da isključimo. Ali, moglo bi biti i da ECB zna da finansijskom sistemu nedostaje transparencija i da investitori znaju da oni sami ne mogu da procene posledice bankrota. To bi moglo da dovede do zamrzavanja kreditnih tržišta i da oživi posledice sloma banke Leman braders od septembra 2008.“

„Treće objašnjenje je za Stiglica i najbolje: nema znakova koji ukazuju da bi duboka i iznuđena preraspodela dugova bila traumatičnija od duboke i dobrovoljne preraspodele dugova. Pre će biti da ECB, insistirajući na dobrovoljnom otpisu duga, želi da zaštiti evropske banke od isplate osiguranja. To bi bilo u interesu banaka koje su takva osiguranja prodala. Stiglic izvlači zaključak da tako ECB sledi interese takvih banaka, a ne interese Grčke, evropskih poreskih obveznika i poverilaca koji su postupali oprezno i kupili osiguranja.“

Pripremio: Saša Bojić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković