Wagner, Wagner über alles

Početak «Parsifala». Instrumenti koji proizvode predivan zvuk namerno su skriveni. Zvuk u Bajrojtu dolazi iz skrivenog prostora za orkestar koji je Vagner zvao «mističnom provalijom». Niko u publici ne vidi čak ni dirigenta. Niko ne zna kada će muzika početi. To je deo koncepta, deo neobične akustične situacije. Daniel Barenbojm koji često diriguje u Bajrojtu to ovako opisuje:

«Za orkestar je teže da dostigne potrebnu dinamiku, nego kada svira u otvorenom prostoru. Na to čovek mora da se navikne. Ali, osnovna razlika između Bajrojta i otvorenog prostora je da ovde sve može da zvuči puno homogenije, da može da se svira s većim intenzitetom i zato i glasnije, a da pritom pevači ne budu nadglasani. Zato čovek ovde ima veće dinamičke mogućnosti. Sve što treba da se artikuliše, što je dakle lagano i uzdržano, to zvuči predivno – bolje nego bilo gde drugde.»

Vagner je u više navrata opisivao zvuk kako ga je zamišljao: čist, preobražen, mističan. Prekriveni prostor za orkestar trebalo bi da pozornicu učini nedostupnom. Gledalac bi na taj način bio doveden u «zanosno stanje vidovitosti», a scenska slika bi se pojavila kao odraz života.

Vagner je sanjao o kolektivnom pronalaženju sebe. Ta ideja je u njegovom životu doživljavala razne promene. Ali, jedno je ostalo. Nikad se nije radilo samo o umetnosti. Posebno kod Bajrojta, gde su se sastajale Vagnerove ideologije. Bajrojt je uvek imao veze s društvom, s Nemačkom, sa strategijom. Bajrojt je simbol sveobuhvatnog umetničkog dela. On simbolizuje «kult umetničkog dela kroz dramu», kako je to jednom opisao Štefan Kunce. Ko želi da razume mit o Bajrojtu, to mora imati na umu.

Vagnerova udovica Kozima ojačala je tu instituciju. Festival je postao deo društvenih događanja, ali ne kako ga je Vagner nekada zamišljao kao festival za sve, nego kao hram u koji dolazi samo elita. 1883., kada je Vagner umro, finansijska budućnost festivala bila je neizvesna. 1907. kada se Kozima povukla s čela festivala, festival je imao milionske prihode. Vagnerovo delo je uspelo.

Ali, po koju cenu. U Kozimino vreme na festivalu je počela da se širi nemačka ideologija.

A već 20-ih godina rado viđeni gost bio je i Adolf Hitler. On je od 1933. finansijski pomagao održavanje festivala. 1944. i 45. u publici su sedeli ranjenici.

1951. kormilo festivala preuzimaju Vagnerovi unuci, Viland i Volfgang.

Nakon Vilandove rane smrti, od 1966. do danas festival vodi samo Volfgang. U avgustu ove godine Volfgang Vagner puni 88 godina. Smena generacija je više nego nužna.

Većina Vagnerovih praunuka je u poodmakloj dobi. Samo nije Volfgangova ćerka iz drugog braka Katarina. Njoj je 29 godina, a danas će biti premijera njenog insceniranja «Majstersingera», ideološki najviše opterećenog Vagnerovog dela. Možda to bude presudno kad Savet izdavača verovatno već najesen bude odlučivao o novom rukovodstvu.