Vučja (ne)sreća u Nemačkoj

Tokom vremena vuk (canis lupus) je gotovo u potpunosti nestao iz Nemačke kao i iz ostalih srednjeevropskih zemalja i preselio se na krajnji sever Evrope. Međutim, pre tridesetak godina ponovo je počeo da se spušta na nekadašnja područja, a u poslednjih deset godina sve češće se naseljava i u Nemačkoj. Tu se očigledno oseća izuzetno dobro, a broj pripadnika te vrste se samo tokom prošle godine udvostručio. Posebno veliki broj vukova zabeležen je severno od Berlina.

Lagodan vučji život

Činjenica da vukovi u Nemačkoj mogu da vode relativno ugodan život, nije nimalo čudna. Zaštitnici životinja ih štite, a hrane u prirodi ima u izobilju tako da vukovi mogu da biraju između srna, jelena, zečeva…

„U Nemačkoj trenutno živi između 100 i 120 vukova. To je dvostruko više nego 2010. godine“, kaže biolog i zoolog Norman Štir. On radi na Tehničkom fakultetu u Drezdenu i već godinama prati rast i razvoj populacije vukova koji žive slobodno, u prirodi. Najveći broj vukova, kaže Štir, živi na području istočne Nemačke, u Saksoniji i na jugu pokrajine Brandenburg, ali i u Meklenburgu Prednjoj Pomeraniji gde se trenutno čak formira i jedan novi čopor. Oni po pravilu biraju nenaseljena područja ili pak ona koja su do nedavno pripadala vojsci kao mesta za vežbe.

Sobovi za ručak

Međutim, činjenica da se vukovi sve više razmnožavaju po nemačkim šumama, ne raduje sve u tolikoj meri kao zoologa Štira. „U poslednje vreme kada ujutru izađem da pogledam moje životinje, nekako me obuzme neki čudan osećaj“, kaže i Horst Hildebrant iz Mejenburga pored Vitštoka. On je prošle godine izgubio veliki broj svojih sobova, dok su mnogi iz komšiluka izgubili čitava stada ovaca.

„Tokom cele ove diskusije i priče o tome kako se vukovi ponovo šire i naseljavaju, niko ne vodi računa o nama, seljacima, stočarima i poljoprivrednicima“, kaže Hildebrant koji trenutno na svom imanju ima oko 100 jelena, 50 muflona i 20 škotskih goveda. „Za goveda se ne brinem, ali divljač je već problem. Ona lako može da postane plen vukova“, kaže on i dodaje da, za sada, stručnjaci nisu izračunali „koliko vukova zapravo uopšte ovo područje može da podnese".

S njim se slaže i Hans Ferman. On je prošle godine izgubio četiri soba i četiri teleta. Od tada, kako kaže, on više ne čeka na pomoć sa strane već pokušava sam da se snađe. Kako bi zaštitio svoje životinje, podigao je električnu ogradu oko dela imanja sa stokom što ga je koštalo nekoliko hiljada evra. „Uprkos tome, strah je i dalje prisutan i vrlo sam sumnjičav kada je u pitanju nekontrolisano naseljavanje vukova“, kaže Ferman.

„Treba da prođe samo malo vremena...“

Norman Štir u diskusiji koja se u Nemačkoj sve više rasplamsava, ukazuje da je potrebno da prođe neko vreme kako bi se čovek ponovo navikao na vuka. „Što duže ljudi budu živeli pored vukova, to će postati i tolerantniji prema njima. Na područjima gde vukovi žive već više od deset godina, upravo je tako bilo – u početku teže, ali sada više nema problema. Stanovništvo najnormalnije odlazi u šume, beru pečurke, čak se i deca šetaju po šumama“, uverava Štir.

Kako će se situacija dalje razvijati, tek će se videti. Hoće li vukovi uspeti da zadrže svoju staru-novu domovinu ili će ponovo iz nje biti proterani? Zaštitnici životinja i stručnjaci uveliko predlažu područja i površine gde bi te životinje mogle nesmetano da se kreću i razmnožavaju, ali, istovremeno se povećava i broj inicijativa koje su protiv toga da vuku bude prepušten i najmanji kvadrat nemačke teritorije.

Autor: Željka Telišman (dpa)

Odg. urednica: Ivana Ivanović