Vučićeve žabe

Nećemo valjda opet o žabama?

Đinđić je preporučio gutanje najveće žabe, ako već mora da se guta. I to 2002.

Nije baš da su ga zbog toga ubili. Ali i zbog toga.

Pa su se i Vučić i Dačić setili gutanja žaba kada su 2013. pravdali svoj zaokret u politici prema Kosovu.

Znači, nije im se više gadilo.

Od tada su neke stvari drukčije, a neke iste.

Vučić u međuvremenu ima apsolutnu većinu i premijersku stolicu.

Izrukovao se sa Tačijem, a Tači je ponovo pobedio na izborima, pa će se još dosta puta rukovati. Ako ga Euleks ne priupita za Žutu kuću. Mislim, Tačija. Verovatno neće, jer ko će onda da se rukuje sa Vučićem i Dačićem? Dobro, možda Haradinaj.

Nego, da se vratimo Vučiću. Ode nam on za Berlin. Najviši nivo posete je „zvanična i prijateljska“. A najviši ispod najvišeg je „prijateljska“. Jedan beogradski književnik je pre neku godinu, sučući brkove koji ga po markantnosti svrstavaju uz nemačkog filozofa Ničea, usred turističkog obilaska Beograda brodom, desetorici nemačkih novinara izjavio: „Nemci su naši omiljeni neprijatelji“. Pritom je smatrao da je duhovit, a bio je samo nepristojan domaćin. Dakle, po njemu Vučić ide u „prijateljsku posetu“ „omiljenim neprijateljima“. Takvo mišljenje je poprilično uvreženo među Vučićevim pristalicama – Nemci ne mogu biti bliski saveznici.

Gde je tu žaba?

Pa, nju je Vučić već progutao.

Izjavio je da se ponosi time što želi da Srbija bude Nemačkoj – saveznik.

Znači, narod je sumnjičav, ali gazda kaže – saveznik.

Šta će podrazumevati to savezništvo utanačiće se iza zatvorenih vrata u Berlinu. Možda i u četiri oka.

Merkelova je govorila o „produktivnim tenzijama“ u onom delu gde se mišljenja Beograda i Berlina razmimoilaze. Nije Vučićeva poruka bez osnove. Saveznicima se brže opraštaju „produktivne tenzije“.

Ali šta Vučić može ponuditi Berlinu?

Gutanje Đinđićevih žaba.

Ostale su dve velike i niz manjih.

Prva je priznanje Kosova. Nju će Vučić odgurnuti sa jelovnika, ko zna kakve će okolnosti biti 2020, kada je najraniji datum pristupanja Srbije Evropskoj uniji. Ko tada bude vladao neka guta. Pa makar to bio glavom i bradom on u trećem mandatu, misli srpski premijer.

Druga žaba je energetski poker između Rusije, Evropske unije i Amerike, koji se u Srbiji zove Južni tok.

Pošto Bugarska već ima taj problem, Srbija će ga tek dobiti. Mislim problem.

Može se desiti, zavisno od geopolitičkog cugera oko Ukrajine, da ta žaba nepozvana skoči na Vučićev jelovnik.

Ona „kuća sa dvoje vrata“ kako je predsednik Nikolić nazvao „nesvrstanu“ politiku Srbije u svim prošlim, budućim i sadašnjim sporovima Zapada i Rusije nije otporna na promaju. A ko što reče jedan švajcarski novinar, ta Promaja je mitsko biće koje tamani Srbe. Svi se s pravom boje Promaje.

Pa će pre ili kasnije neko da zatvori jedna vrata. Da nas ne ubije Promaja.

Vučić za sada neće da zatvori ni jedna vrata. Kroz jedna ulaze ruski energenti, a kroz druga teku reke evra. Dobro zamišljeno, ali to može biti spoljna politika Kine, ne i Srbije.

Jer postoji nešto što se makar teoretski zove „zajednička spoljna politika“ Evropske unije. A Srbija bi da se pridruži. Ne nekoj bescarinskoj zoni već zajednici država koje usklađuju politike.

Dakle, gutaće, ali ne zna se kad će. Mislim, žabe.

Niz žabica sada nisu prioritet ni Berlina ni Beograda.

Recimo, kako se zapošljava u Požarevcu? Ili – gradonačelnik Leskovca je recimo, bezbedan, dok preti novinarima, zapošljava svoje po gradu i bahato se ponosi time čega bi se pametan stideo. A to je Vučićev partijski drug koji je svog partijskog šefa proglasio za počasnog građanina.

Požarevac je Srbija. Leskovac je Srbija. Megatrend je Srbija.

Partokratska nepotistička predstava, za koju Vučić tvrdi da ne postoji. Isto kao što ne postoji pritisak na medije, kako kaže Pera Luković, nadahnut premijerovim Evropejstvom. Nije valjda da će neko da ima obraza da tvrdi, kako je u zemlji Srbiji poneka manjina, recimo seksualna, marginalizovana i izložene besu i nerazumevanju većine?

Te žabice Vučić ne mora da guta. Ako neko već bude morao, tu su njegovi ministri. Kada može da ih pred kamerama tretira kao nervozan očuh nevaspitanu decu, onda će da ih tera i da gutaju žabe.

Sve ovo će biti uzgred spomenuto u Berlinu. Ali još nije na redu. Srbija će da obeća pravnu sigurnost za nemačke investitore, dalju normalizaciju odnosa sa Prištinom i umerenost u ljubavi prema Rusiji, ako već mora. Briselski sporazum i želja zvaničnog Beograda da Nemačkoj bude saveznik za sada su dovoljni. Jedno je sigurno: Nemci su verni saveznici, nekada i na svoju štetu. Ali zahtevaju vernost. Bez cenkanja.

Da se razumemo, bilo bi dobro da Srbija pridobije Nemačku za strateško savezništvo.

Da se onih 25.000 radnih mesta koje obezbeđuju nemačke pare u narednih deset godina udesetostruči.

Da Aleksandar Vučić i Angela Merkel jednom odu u Kragujevac gde su nemački vojnici okrvavili ruke. Ali jednom i na mesta gde su u Srbiji krajem Drugog svetskog rata ubijali nemačke civile.

I da to bude normalno, da poneko proguta suzu, a ne žabu.