Vrućine prete

Da li okeani i šume gube ulogu kočnice u zagrevanju Zemlje? Da li su prestali da upijaju ugljendioksid u dovoljnim količinama da bi se sprečio rast temperature? Merenja u Pacifiku potkrepljuju takve slutnje.Naime, sadržaj ugljendioksida u atmosferi značajno je porastao tokom pretprošle i prošle godine.

Srednja koncentracija jednog od najvažnijih gasova koji stvaraju efekat staklene bašte danas iznosi 370 na milion – što znači da ugljendioksid u milion molekula vazduha učestvuje sa 370.Na početku industrijalizacije učešće je bilo 275.

Kako svet i dalje nemilice troši fosilna goriva kakva su ugalj, nafta ili gas, pri čijem sagorevanju nastaje ugljendioksid, neprestano raste i koncentracija ovog gasa u vazduhu – prema američkim merenjima godišnje u proseku za 1,1 deo na milion.Medjutim, 2002.ge rast je iznosio 2,1, a prošle godine čak 2,5 delova na milion.

Čarls Kiling, jedan od pionira na području merenja količine ugljendioksida u vazduhu, kaže da je tako veliki rast u dve godine zaredom razlog za zabrinutost.Američki naučnik smatra da bi to mogao biti znak da postepeno postaju zasićeni najveći upijači ugljendioksida – okeani i vegetacija i da više ne mogu da vežu deo gasa koji stvaraju ljudi.

Kao što je poznato, zelenim biljkama ugljendioksid je potreban za fotosintezu.I mora gutaju velike količine ugljendioksida – u njima on se razlaže na ugljenu kiselinu i karbonate i skladišti u dubokim slojevima vode.

Kiling je 1958.me počeo redovno da meri količinu ugljendioksida u atmosferi i to u Pacifiku, na najvećem vulkanu sveta Mauna na Havajima.Odatle potiču i najnoviji, zastrašujući podaci.Havaji su idealno mesto za merenje – ostrvo je daleko na pučini i na njega ne utiču najveći izvori ugljendioksida na kontinentima.Tako vrednosti dobijene na Havajima verno održavaju prosečnu količinu u donjim slojevima atmosfere ovog gasa koji se sporo razlaže i stvara efekat staklene bašte.

Nemački istraživači klime smatraju da je Kiling iz merenja u prošloj i pretprošloj godini preuranjeno izvukao alarmantne zaključke, jer je jednostavo period od dve godine prekratak. Švajcarski fizičar Martin Hajman podseća da su 2002.ga i 2003.ća bile dve veoma tople godine.”Razgradnja ugljendioksida od strane mikroba na tlu tada je mnogo veća i zato ga je mnogo više u atmosferi”, kaže naučnik.Hajman takodje smatra da bi pažljivo trebalo pogledati i podatke o broju šumskih požara u tom periodu, jer i oni povećavaju količinu ugljendioksida u vazduhu.

Naučnik podseća da je na Havajima i 1998.me zabeležena izuzetno velika količina ugljendioksida – čak 290 na milion čestica i da su tada bili veliki šumski požari u Sibiru.

Medjutim, sigurno je da će mora i biljke jednom biti zasićeni ugljendioksidom – pitanje je samo kada? ”Prema našim proračunima i modelima za 20 do 30 godina”, kaže Hajman.Tada će i situacija postati krajnje ozbiljna – sve veća količina ugljendioksida u vazduhu dovešće do stalnog ratsa temperature, zbog vrućina drveće i tlo ispuštaće dodatne količine ugljendioksida što će samo pojačavati efekat staklene bašte i tako će nastati spirala vrućine.