Vrelo kubansko leto

Ramon je jedan od stotina privatnih i svetski poznatih kubanskih taksista. I on kao i njegove kolege sedi za volanom stare olupine koja samo uz improvizaciju, tehničko umeće i sa dobrom merom milosti Svevišnjeg još uvek vozi ulicama Havane. I baš zato što je to doživljaj kojeg ne bi da propusti gotovo nijedan turista, svaki put kada vidi da mu je u auto seo stranac mora da počne sa objašnjenjem.

Ne, cene vožnje koje pišu u njihovim turističkim vodičima nisu tačne, odnosno: više nisu tačne. Ne, on ne želi da ih prevari, takve cene sada imaju svi – cene vožnje postale su više jer je i benzin skuplji. Možemo da pitamo bilo koga – to je sada tarifa. Zapravo, nije sigurno ni da to da li će uskoro opet morati da poveća cenu taksi-vožnje.

Ramon zaista ne želi da nas prevari i to što priča je istina. U stvari, situacija na Kubi još je i teža od pukog povećanja cene goriva: državne službe i preduzeća već su počele da skraćuju radno vreme i ograničavaju upotrebu klima-uređaja kako bi se uštedela energija. Državno rukovodstvo još uvek uverava građane da restrikcija i isključenja struje neće biti, ali mnogi se sećaju kako je to bilo devedesetih nakon kolapsa istočnog bloka. I tada je bilo redukcija struje a, što je još gore, pumpe vodovoda takođe rade na struju tako da ni vode nije bilo uvek. Zato se Kubanci spremaju za vruće leto – i to doslovno.

Venecueli je i samoj potrebna njena naftu

Prošlog petka (8.7.) lično je Raul Kastro objasnio Kubancima šta se dešava i šta ih čeka: Kuba tradicionalno izvozi nikal, šećer i naftne derivate – a svemu tome su cene na svetskom tržištu pale. S druge strane, Kuba zavisi od nafte iz „prijateljske“ Venecuele, ali s obzirom na to da je i nafta na svetskom tržištu izuzetno jeftina, Venecuela sada ima i sopstvenih briga i više ne može da isporučuje Kubi naftu po tradicionalnim „cenama za prijatelje“.

Doduše, Kuba i sama godišnje proizvodi oko 25 miliona barela nafte, ali to je samo oko 40 odsto njenih potreba. Ostalo dobija iz Venecuele, a zauzvrat u toj zemlji radi oko 25.000 kubanskih lekara i medicinskog osoblja. Venecuela će zato i dalje Kubancima slati naftu, ali stručnjaci procenjuju da ta zemlja jednostavno ne može više da šalje oko 53.300 barela na dan – a to je čitavih 40 odsto manje nego u prvoj polovini ove godine. Svima je bilo jasno da je Kuba uvozila iz Venecuele više nafte nego što joj je potrebno, ali je višak prerađivala i prodavala na svetskom tržištu. Naravno, po „punoj“ ceni.

Naravno da je i to bio važan izvor prihoda za državni budžet Kube – kojeg sada više neće biti. Zato sad mora da se štedi – naročito kada je reč o devizama. Takvih mera se mogu da se sete svi koji su deo svog života proveli u socijalizmu: pre svega treba štedeti devize. Sve što se uvozilo trebalo bi nekako nadomestiti domaćim proizvodima, a kada je reč o energiji – treba štedeti. Dugoročno, Kuba želi da u sledećih petnaestak godina gotovo četvrtinu svoje energije proizvodi iz obnovljivih izvora energije i već su dogovoreni određeni projekti sa stranim investitorima. Ali, sve je to budućnost: sada bi trebalo gasiti klima-uređaje i paziti na potrošnju.

Pa ko da štedi?

Predsednik Kube svoje građane je upozorio da se „već spekuliše da je naša privreda pred kolapsom“ i da će biti isto kao kada se dogodio slom istočnog bloka. Naravno, predsednik Kube tvrdi da su sve to zlobne glasine: da, biće teško i biće posledica, ali radnički raj na Karibima u mnogo boljem je stanju nego što je bio devedesetih. A i Venecuela će i dalje da pomaže: „Prave prijatelje prepoznajete u teškim trenucima i mi Kubanci nikada nećemo zaboraviti podršku Venecuele kada smo bili pred velikim izazovima“, objavio je Raul Kastro.

Uprkos tome, mnogim Kubancima pada mrak na oči čim im se spomenu devedesete prošlog veka i kraj podrške Sovjetskog Saveza Kubi – i to doslovno. Tada su redukcije struje bile svakodnevnica, a trebalo je zaista mnogo idealizma i revolucionarnog žara da se izdrži bar jedan vreo dan u Havani bez klime pa čak i bez malog ventilatora koji bar donekle ublažava sparinu.

Zato je odmah i Kastrov ministar za privredu i socijalna pitanja Marino Muriljo objavio Kubancima da „građani neće biti pogođeni merama štednje“. Državni cilj je uštedeti 6 odsto energije, ali neće biti pogođeni čak ni turisti. Ostaviće se na miru i državna proizvodnja nikla, a naravno da se mora nastaviti i sa proizvodnjom šećera. Ali kako onda uštedeti tih 6 procenata energije kad građani troše oko 60 odsto energije Kube – to mnogi građani Kube mogu i sami da izračunaju pa kako onda da poveruju svom ministru?

Zemlja optimista

Naravno da je naš taksista Ramon previše oprezan da bi se sa strancima upuštao u političke rasprave. Doduše, mnogi su se nadali da će zbližavanje odnosa Havane i Vašingtona doneti bolje dane, ali i veliki komšija sa severa, još uvek stvara probleme, a od poboljšanja se ne vidi mnogo. Tako je dogovoreno da Kubi bude dozvoljena upotreba američkog dolara u svetskom trgovinskom plaćanju – ali to se još nije dogodilo. Jedino što se promenilo jeste da dolazi više turista, a i to bi moglo da se promeni.

Mnoge Ramonove mušterije postale su mu i prijatelji i redovno se vraćaju na Kubu. Ali pomisao na Havanu u mraku i bez klima-uređaja je i njih uplašila: „Neki od mojih poznanika već su otkazali već rezervisana letovanja i zatražili povraćaj novca zato što niko ne zna kako će tu biti.“

On lično je optimista - to je u svakom slučaju neophodno, ne samo da bi se bio stanovnik Kube, već i ako se vozi automobil kao što je njegov. Zato nas srdačno pozdravlja i juri po nove turiste kojima će opet morati sve da objasni o ceni vožnje.